FILMSKA KRITIKA: Strašna opomena

Dobar - jer ima zbilja ekumenski format. Film je pao tačno na dvadesetu godišnjicu napada "Al Kaide" na Svetski trgovinski centar u Njujorku i Pentagon u Vašingtonu "crnog" 11. septembra 2001. i podseća koliko se sve izmenilo od odluke Amerike da povede "planterarni rat protiv terorizma", koji je duboko protresao modernu civilizaciju i ostavio jezive tragove. Ovo je pomalo "nesaveznički film" jer Britanac Mekdonald bez zazora pokazuje kako se sve to pretvorilo u obesni pir pomahnitale velesile, koji se sada, kako se i moglo očekivati, završava fijaskom u Avganistanu. Ali hrabrog autora (sećamo se njegovog izvanrednog "Poslednjeg škotskog kralja") ne interesuju aspekti samog "11. septembra" (koji je, vremenom, postao pravi mali žanr političkog trilera).

On istražuje slučaj navodnog glavnog organizatora atentata, Mauritanca Slahija, koga je američka pravda odabrala da kazni kao vinovnika tragedije, uhapsila ga "van svake opravdane sumnje" i držala četrnaest godina u paklu Gvantanama, mučeći ga i svakodnevno cedeći iz njega željena priznanja, dok slučaj nije pao u ruke humanitarnoj advokatici (dvostruka oskarovka Džudi Foster), koja prvo otkriva pravnu nakazu, koja se izrodila u više nego orvelijanski surogat svetske pravde, a zatim i činjenicu da ne postoji ni jedan jedini dokaz o Slahijevoj krivici i da je sve glupa i bahata nameštaljka Pentagona. Ovo otvara potpuno novo, zastrašujuće pitanje odgovornosti Amerike za rađanje i uspon mehanizma planetarne nepravde, koja, na znak iz Vašingtona, funkcioniše svuda manje ili više istovetno (primer Haškog tribunala nije jedini!), grubo izvrćući realnost i namećući laž, menjajući pravila (i zakone) tokom samog postupka. Nekad alatke pravde i ustavnosti, iste juridičke pretpostavke postaju okvir za čudovišne progone da bi se, po svaku cenu, donele politički unapred određene presude. Ogoljen do bestiđa, ovaj pravni monstrum je prava tema Mekdonaldovog filma i strašna opomena savremenom svetu. Više nego dovoljno od jednog poštenog autora i dokaz da savremeni film ponekad pronađe snage da izgradi, a zatim i plasira dostojan moralni stav. Doista, film je mogao biti zgusnutiji sa stanovišta strukture, a time i efikasniji u pogledu tajminga.

Zamke za "dobru strukturu" gotovo je u potpunosti izbegao istaknuti hrvatski autor Zrinko Ogresta u filmu sasvim drugačijeg žanra i dometa pod naslovom "Plavi cvet", prikazanom druge večeri festivala. U pitanju je naoko sasvim "mala tema" iz sumornog pejsaža sredovečne zagrebačke radnice Mirjane, koja se gotovo ni u čemu ne razlikuje od stotine hiljada sličnih: kuća, posao, izludela ćerka u pubertetu, bivši muž koga više ne prima u kuću, sivilo, nerazumevanje, ravnodušnost. U takav stereotip iznenada ulazi iz provincije majka, čiji je naša junakinja mentalni produžetak. Radnja počinje da teče u ovom bezličnom četvorouglu i tek se sada shvata da je Ogresta sebi postavio gotovo nemoguć zadatak: kako u svemu ovome otkriti tragediju savremenog života? Iako dati narativ već predstavlja očaj po sebi - kako postići dramsku gradaciju i celovitost, drugim rečima strukturu jednog isečka iz ništavila, koji treba da izraste u nešto naročito, emotivno i ljudsko? Zatim, vraški je teško napisati banalan dijalog tako da deluje autentično.

Tu stupa na scenu "veština dramskog prikazivanja" i likova koji "delaju a ne pripovedaju"; aristotelska umetnost tragedije. Zbilja, nije zgoreg uvek podsećati da je još ovaj antički um dao prva tačna i efikasna uputstva za spasavanje umetničkog od svakodnevnog, običnog i dosadnog. Ko god ih se seća moći će da iskoristi njihove prednosti. Ogresta jeste. Tipovi rastu u karaktere. Sled scena u tragičku radnju. U kulminaciji sakodnevnog (neka idiotska proslava u firmi) majka umire i tu se javlja "faktor irealnog" (na koji je ukazivao još Ejzenštejn iz potrebe da "stvar odjednom negde poludi").

Svi dostadašnji akteri hvataju se u "igru smrti" i sve to prolazi kroz Mirjanin bezvoljni život kao jeftin, apsurdan karneval. Ali pojava umrle majke izazove po prvi put nešto što u filmu svi kriju, ne žele da izgovore i guraju pod tepih: ljubav - jedino za šta vredi živeti i trpeti svakodnevni besmisao. Što se ta ljubav nigde u filmu ne ispolji pre dolaska bespoštednog kraja i što postaje izvesna tek sa smrću, takođe je opšte mesto na kome završava Ogrestina spirala. Mali, tačno izveden i solidno satkan film, međučin u karijeri jednog ozbiljnog autora. Samo nije jasno šta sa svim tim imaju srpski poreski obveznici, a šta Srbija kao jedan od dva proizvođača ovog filma?