INTERVJU Jelisaveta Orašanin Teodosić: Imam svoj svet u kojem sam radosna

Pre godinu dana, napravila je opravdanu pauzu i na samom početku 2021. na svet donela drugo dete, sina Bogdana. Sa našim poznatim košarkašem, Milošem Teodosićem, već četiri godine gradi ljubavnu priču poput pravih holivudskih. Od prestonice Srbije, preko Los Anđelesa, gde je 2019. rođena starija ćerka Petra, do Bolonje. Miran porodični život u Italiji joj prija, ali se, kao ističe, uželela glume, zbog čega je rešila da se na kratko vrati na scenu i pred kamere. Prošlog leta snimala je sitkome "Drim tim" i "Slučaj porodice Bošković", a ovog je očekuju serije "Kamiondžije d.o.o." i "Ubice mog oca".

Glumicu, koja se proslavila u brojnim serijama, čeka još izvođenja predstave "Hotel 88" i novi komad "Hotel 69".

- Unutra je uvek radost igre. Svaki put obožavam svaku predstavu koju igram. Sada je definitivno drugačije zato što ne živim ovde i radost je još veća jer nemam toliko prilika da igram. Ranije, dok sam bila stalno u pozorištu, prvo na Krstu u Beogradskom dramskom, pa u Zvezdara teatru, i kada sam svako treće veče imala predstavu, igranje je takoreći bila svakodnevica. Ovako, kada doputujem i treba da igram, uzbuđenje je baš veliko. Pošto sam škola Dragana Petrovića Peleta, naučeni smo da dođemo sat vremena ranije pred izvođenje. To je vreme mog mira tokom koga uvek prođem tekst, iako smo "Hotel 88" odigrali preko 300 puta. To me čini sigurnom i pomaže mi da se koncentrišem bolje na igru i da zaboravim spoljne uticaje - priča za "TV novosti" Jelisaveta Orašanin Teodosić.

* Predstavu "Hotel 88" izvodite već četiri godine, ali ne na pozorišnim daskama. Da li ste se navikli na takav koncept?

- Glumcu su daske koje život znače gde god izgovara tekst. Ovde mi je zanimljivo to što nas ne skrivaju pozorišne kulise, nemamo pomoć inspicijenata, nemamo instituciju koja stoji iza nas, sami se borimo za našu predstavu. Radimo sve što drugi u pozorištu rade za nas, sami reklamiramo, organizujemo štampanje karata... Naravno, imamo divne kolege koje nam pomažu oko tona i svetla, ali osamdeset odsto je na nama.

* Kada su radost i uzbuđenje igre bili najjači?

- Svaka premijera je vatreno krštenje. Pretpremijere i generalne probe služe za prijatelje, kolege, da nam pomognu, ukažu na greške ili podrže to što radimo. Svaka premijera koju sam imala, pa čak i kada sam uskakala, pojačana je trema, uzbuđenje, pitanje da li zaista želim da se bavim glumom od tolike treme, ali kako izgovorimo prvu repliku, to nestaje i uživamo u svakom minutu predstave, u radu sa kolegama, pa i posle, kad završimo predstavu, u plodovima rada.

* Ako ste bar nekada pomislili "zašto se bavim glumom", da li vam se sada, kad niste često na sceni, nameće takvo pitanje?

- Ne nameće mi se. Sad, sa ovim otklonom, sigurna sam da želim da se bavim glumom. Svaka majka može da kaže da joj majčinstvo odvoji bitno od nebitnog. Stavovi se učvrste, nemam više toliko strahova i preispitivanja. Naravno, uvek imam neku dozu straha pošto je gluma veoma neizvestan posao, niko vam ne garantuje da ćete zauvek igrati... Ali "Hotel 88" vraća veru u to da glumci mogu da se organizuju sami, bez pomoći institucija... Naravno da je u pozorištu predivno sve, ne umanjujem njegovu vrednost, obožavam ga, ali predstava može da se desi svuda.

* Koja su se uverenja učvrstila?

- Imala sam više vremena za strahove. Sada sam koncentrisana na decu, nemam toliko vremena za sebe, a čim se ne preispitujem toliko, sigurnija sam kada izađem na scenu. Nije mi više toliko važno šta će svi reći. Bitna mi je porodica, okružila sam se prijateljima, i to mi je najveći životni sud.

* Često se dešava da glumci donesu ulogu kući. Kako to raščlanite?

- Samo odete u drugu sobu, i glumite tamo. Ranije, kada sam živela sama, imala sam privilegiju da je ceo stan pozornica. Sada dođem sat i po ranije da sama prođem sve, na pravoj pozornici, jer su glumcu potrebni tišina i koncentracija.

* Kod kuće onda ne glumite?

- Ne, pa kako, nemam vremena... Evo, zamenila me je ćerka. Petra je preuzela ulogu glumice. Ona je sada glavni lik.

* Neobično je što imate dve tako jake profesije u kući. Da li neka odnosi prevagu?

- Kada su deca mala, glupo je profilisati ih. Suprug i ja se trudimo da ne pričamo toliko o poslu. Kada on završi utakmicu, ne pričamo mnogo o utakmici, kad ja završim snimanje, samo pitanje "je li sve bilo okej", i onda se bavimo drugim. Nemamo čak ni onu varijantu šta bismo voleli, na koju stranu da deca idu, neka ona imaju svoj put. Ko zna, možda nas iznenade. Nikad se ne zna šta će biti.

* Košarka je nedavno, zbog kvalifikacija, bila tema u svakom domu. Da li je bila i kod vas?

- U braku sam sa sportistom i počela sam malo da razumem pravila igre. Naravno, neminovno je kada su velike utakmice da pričamo o tome. Razgovaramo mnogo o tome, što sa njegovim prijateljima, mada verujem da je njemu merodavniji sud njegovih saigrača, ljudi koji se mnogo više razumeju u košarku od mene. Ja mogu samo da podržim, da ga rasteretim drugih obaveza kako bi mogao bolje da se koncentriše.

* Bili ste u Srbiji prošlog leta, trudni, glumili ste u dve serije. Kakvo je to iskustvo bilo?

- I pretprošle godine sam bila trudna, i isto sam glumila, tako da sam već imala iskustvo glume sa stomakom, hormonske glume, kako kažem u šali... Imala sam sreću da su trudnoće bile veoma lagane, tako da nisam imala poteškoće u spavanju, mučnine. A serije su duhovite. U prvoj trudnoći, sa Petrom, kada smo snimali "Ubice mog oca", imala sam nekoliko scena u kojima sam morala da plačem, ali zaboravim da sam trudna. Tek se setim kad mi donesu stolicu i kažu "hajde ipak ti malo da sedneš". Onda pomislim da bih mogla malo da pripazim jer nije baš okej da skačem. Ali, svakako lepo iskustvo.

* Radujete li se povratku "Ubicama..."?

- Oni su stvarno uigrana ekipa i tu uigranost poredim sa "Vojnom akademijom". Ista glumačka postava glavnih glumaca snima svaki dan i oni čine tim u koji samo uđete i malo odigrate. Tako nam je bilo i sa "Vojnom akademijom". Iako smo pet sezona već snimili, svaki put kada se vidimo, kao da smo se juče rastali. Uopšte nemam osećaj da smo napravili dvogodišnju pauzu, jedino je neko možda na privatnom ili poslovnom planu još nešto ostvario.

* Koga ćete dočarati u "Kamiondžijama"?

- O tome ne smem ništa da pričam, ali biće veoma zabavno, obećavam.

* Boravili ste u Italiji, koja je poznata kao meka umetnosti. Da li ste, iako je bila pandemija, stigli da upijete nešto od onoga što nudi?

- Italija je toliko velika da mislim da ne bih stigla da se nauživam ni da tamo živim do kraja života. Predivna zemlja sa predivnim gradovima, sa velikom istorijom, sa predivnim muzejima, restoranima, hranom, vinima... Apsolutno zemlja za sva čula, sa lepim jezikom. Nažalost, bila je korona, pa nisam imala toliko prilika da putujem. Italija je bila potpuno zaključana cele prošle godine tako da smo bili u karantinu od septembra do juna. Otvorili su na nekoliko dana, pa sam tad uhvatila luft da odem da posetim Rim, Pizu... Verona je isto predivna, Rimini, koji nam je blizu Bolonje, Milano... Predivni su gradovi, predivna je kultura te zemlje, čuvaju istoriju svakog grada. U koji god grad da odete, tačno vidite kako kultura utiče na taj grad, i kako ljudi ne žele nijedan milimetar svog grada da promene, što je predivno.

* Možda nam to malo nedostaje ovde?

- To veoma nedostaje u Srbiji, koja je doživela potpunu promenu svakog dela grada. Videćemo kako će to izgledati za nekoliko godina kada se sve sazida, i koliko će struktura svakog grada da se promeni... Možda bismo morali malo više da čuvamo naš grad, da negujemo ono što smo mi, da ne težimo da budemo drugačiji, da čuvamo originalnost našeg Beograda kakav je bio. Mislim da je Beograd jedan umetnički grad, grad sporta i kulture. Nadam se da će se vratiti to zlatno vreme i da će se ljudi okrenuti više sportu i kulturi, i da ćemo imati opet onaj duh Beograda na ulicama u svakom delu grada. Ja sam veoma vezana za Dorćol, jer sam odatle, i mislim da je prilično promenio izgled. On i dalje ima manifestaciju "Jevremova - ulica susreta", džez festival koji je bio na donjem Dorćolu, dosta pozorišnih predstava, radionica... To možda medijski nije mnogo ispraćeno, ali na Dorćolu grad i dalje živi. Mislim da nama umetnicima nedostaje vere u bolje sutra. Ne mogu da kažem da je nedostaje svima, ali mogu to slobodno da kažem za nas umetnike.

* Zašto tako mislite?

- Zbog svega što sam rekla. Nedostaje nam malo veći budžet za kulturu, kao i za sport. To je poslednja stavka, a trebalo bi da bude među prvima. Svi znaju da je dosta mojih kolega na ivici egzistencije, pogotovo sada, za vreme korone, a 90 odsto umetnika su slobodni umetnici. Ljudi su zaboravili na njih, a u prvi plan je došla neka..., tražim reč da ne uvredim nikoga... Svi znaju na šta mislim, i ovo po televiziji šta se sve dešava, i ovi rijalitiji koji su u prvom planu, i ti ljudi koji dobijaju na značaju, te reči koje se izgovaraju, vrednosti koje su se potpuno poremetile, ljudi koji su dobili svoje parče slave... Biti popularan i biti uspešan je različito, ali to je kod nas potpuno pobrkano. Nove generacije kojima su idoli rijaliti zvezde, strašno je to. Svaka roba ima svog kupca, nismo izmislili rijaliti, takvi programi postoje svuda, samo mislim da treba da budu stvar izbora, a ne nešto što se nameće, što vidite po naslovnim stranama. Uvek su glavne vesti rijaliti zvezde, retko kada je na naslovnoj strani neki umetnik. Jeste, ako se nešto desilo na privatnom planu, ali ne i na umetničkom. Zato više ne dajem izjave ako ćemo pričati samo o mom privatnom životu. U redu su dve-tri crtice, ali sve preko toga je neukusno. Ali novinari to nameću i ispadne najvažnije... Svako ima pravo da rijaliti programe gleda, ali nedopustivo je da nacionalna televizija nema umetnički program, a ima rijaliti... Može da bude rijaliti, ali ko hoće da gleda, mora da plati. Kao što ljudi šalju SMS da li će neko da prođe. Bilo bi lepše da uplate za neko dete koje je bolesno. Brojke koje se uplaćuju su ogromne i to je skandalozno, a deci su svaki dan i svaki dinar bitni za život.

* Ima li onda radosti kada je sve već tako?

- Uvek ima radosti. Ima radosti večeras i svake večeri u predstavi "Hotel 88", ima radosti na svakom snimanju, ima radosti u parku sa decom, ima radosti na ulicama... Imam svoj svet, koji sam zaključala i ne dozvoljavam da mi to bilo ko uništi. Ali mislim da bi zbog mladih generacija, koje nemaju izbor, a na mlade mnogo šta utiče, trebalo malo dalje da razmišljamo. Nije samo rijaliti ono što ne valja, ima i drugih, takođe loših uticaja. Kada bismo se više okrenuli kulturi, nove generacije imale bi zasigurno mnogo bolju budućnost.