INTERVJU Bojana Marković: Ne postoji "samo još jedan minut da dremnem"!

Počela je kao novinar-saradnik u emisiji crne hronike "Uviđaj", zatim u Dnevniku, kao i u emisijama "Šta radite, bre?", "Da, možda, ne", "Građanin"... Vodila je šou-program "60 najlepših narodnih pesama", tokom dve sezone, kao i karavan "Najlepših narodnih pesama", u 13 gradova tokom tri meseca. Gledali smo je i u "Beoviziji", a bila je i deo tima koji je pripremao Novogodišnji program.

Već godinu i po dana, ova rođena Kraljevčanka vodi Jutarnji program koji, kako kaže, odgovara njenom senzibilitetu. Bez obzira što ustaje u cik zore, kako bi ranoraniocima poželela dobro jutro već u šest, smatra privilegijom i zadovoljstvom to što gledaoci piju prvu jutarnju kafu s njom.

- Alarmi na dva telefona zvone od 3.50. Zlatno pravilo je da se ustaje odmah. Ne postoji "Samo još minut da dremnem"! Verujte, posle godinu i po dana vođenja Jutarnjeg programa, buđenje ne pada teško, koliko pomisao "Šta ako se uspavam". Na sreću, nije se dogodilo da zakasnim. Već u četiri doručkujem, obavezno popijem kafu, čaj, a drugu kafu pijuckam u studiju - priča Bojana Marković za "TV novosti", priznajući nam uz osmeh da je pravi lokalpatriota. - Kada se ujutru u emisiju uključuju kolege dopisnici iz Kraljeva, raznežim se dok gledam svoj grad kako se budi. Bar jednom mesečno odlazim kod roditelja u Kraljevo. Za mene, to je najlepši grad.

* Tokom pet sati, koliko uživo provedete pred kamerama, brzo se smenjuju informacije, teme i gosti iz različitih oblasti. Kako reagujete u neočekivanim situacijama? Imate li tremu?

- Jedno od pravila koje se trudim da ispoštujem je da ne paničim. Svesna sam da na mom licu gledaoci ne treba da vide nervozu, stres, tugu, šta god da se dešava iza kamere. I kada gost kasni, ili se ne pojavi u studiju, kada mi nije dobro i kada prekidamo program zbog vanrednih dešavanja... sve te situacije prevaziđem lagano, ležerno, uz osmeh, ako momenat dozvoljava. Uostalom, sjajna, iskusna ekipa sedi u režiji, a svi smo tu na istom zadatku, da sve izgleda savršeno. Perfekcionista sam i štreber i zato me nervira kada u brzini nešto izostavim, ne stignem da pitam. Ali, kažem sebi, pa to je program koji ide uživo pet sati, a nismo roboti i nismo nepogrešivi. Uvek ima pozitivne treme, ne one zbog koje mi drhti glas, već one koja mi daje elan i motivaciju.

* Razgovarali ste sa brojnim sagovornicima iz najrazličitijih oblasti. Učestvujete li u uređivanju emisija? Da li je poželjno da voditelj ima novinarsko iskustvo?

- Uvek su dobrodošli moji predlozi urednicima u vezi sa temama, gostima, imam slobodu da korigujem, pitam... Poželjno je da voditelj ima novinarsko iskustvo, možda ne i presudno. Meni lično pomaže, jer, kako kažu kolege, iz razgovora sa gostima se vidi da mislim kao novinar. Takvi komentari me uvek obraduju.

* Pamtite li neku zanimljivu anegdotu iz studija ili sa putovanja?

- Karavan "Najlepših narodnih pesama" je moje najlepše iskustvo od kada radim u RTS. Toliko gradova smo obišli, toliko predivnih ljudi upoznali, kao i tradiciju, kulturu... Svaki dan bio je ispunjen smehom i dobrim raspoloženjem, čak i kada nam je na prvom karavanu, u Prijepolju, nestala struja uoči prenosa, kada smo u Kosovskoj Mitrovici vodili program po najvećem pljusku (a dan ranije satima čekali na Jarinju da prođemo). Kada mi se štikla zaglavila, verovatno u jedinu rupu na bini, kolega Srđan Ivanović se vratio da mi pomogne.

* Čije savete i sugestije uvažavate?

- Kolega, čiji rad cenim i koji su u ovom poslu dugo. Volim da čujem kritiku, ispravim grešku, jer ću tako biti bolja. Dok sam radila u Zabavnom programu, urednica Olivera Kovačević mi je mnogo pomogla i nikada nisam imala problem da je pitam za savet, sugestiju, ali i da me iskritikuje. To mi je uvek davalo motivaciju da napredujem.

* Prvi put ste se oprobali kao voditeljka u šou-programu "60 najlepših narodnih pesama", koji ste i pripremali sa kolegom Milanom Popovićem. Koliko vam je u tome pomoglo "predznanje" koje ste poneli iz kuće, budući da je vaš deda bio veliki obožavalac Tome Zdravkovića i Silvane Armenulić?

- "Od Silvane do Nirvane", to je opseg mog interesovanja i ljubavi prema muzici. Iskreno, znala sam o narodnoj muzici koliko i prosečni gledalac, ali me je toliko zinteresovala istorija i tradicija starih narodnih pesama, da sam mnogo čitala, bavila se tom tematikom, zvala kolege, etnomuzikologe, da se informišem. Volim da odem u restoran, kafanu, da slušam tamburaše, harmonikaše i da se veselim. Uvek se radujem druženju uz muziku. U proteklih godinu i po dana, najviše mi je nedostajalo druženje i bliskost sa ljudima, koja nam je bila uskraćena.

* Da li ste prisutni na društvenim mrežama?

- Društvene mreže su važne zbog kontakata. Gledaocima je to jedan od načina da pitaju, podele svoje utiske i probleme, tako da sam u tom pogledu revnosna da uspostavim kontakt i pomognem, ako je do mene. Inače, ne volim da delim previše informacija na mrežama o svom privatnom životu.

* Ko je Bojana Marković, kada nije ispred kamera?

- Žena bez šminke, uglavnom u patikama, večito u brzom hodu. Stalno me pitaju da li negde kasnim, jer izgledam užurbano. Majka, supruga, radimo domaći, kuvamo ručak. Volimo da se šetamo, vozimo bajseve, rolere, istražujemo Srbiju.

* Šta vas čini srećnom?

- Sreća je u malim stvarima, detaljima koji upotpune i ulepšaju dan. Nekada je to i lepa reč, kafa s dragim ljudima. "Privilegija je biti ono što jesi" - neka to bude poruka u ovom vremenu koje nas tera da se pretvaramo i glumimo. Privilegija je biti prirodan, svoj i drugačiji.

* Gde vidite sebe za deset godina?

- Volela bih da još dugo gledaocima poželim dobro jutro i uspešan dan. Takođe, imam ideju za dokumentarne emisije u vezi sa muzikom. To me je posebno zainteresovalo, od kada sam radila serijal najlepših narodnih pesama.

ĆERKA MINjA NAJVEĆI MODNI KRITIČAR

* KAKO vaša ćerka Minja (7) reaguje kada vas vidi na ekranu?

- Srećna je kada vidi mamu na televiziji. Često sam je vodila u studio u Košutnjaku, da stoji iza kamere i "pomaže" kolegama. U Karavanu je provela veče u reportažnim kolima, bila je i u publici. Ona je i moj najveći modni kritičar. Nije joj toliko važno šta govorim, već samo da je haljina lepa - uz osmeh kaže Bojana Marković.

PRIMLjENA NA DVA FAKULTETA

BOJANA Marković nam je otkrila da novinarstvo nije bila njena jedina želja, posle završene srednje medicinske škole.

- Interesovanje za novinarstvo se javilo kasnije sa pomnim praćenjem televizije, naročito skupštinskih zasedanja... U jednom momentu sam se dvoumila da li da upišem Pravni fakultet ili Fakultet političkih nauka. A onda sam, u istom danu, polagala prijemni na oba, trčeći sa Voždovca do Bulevara kralja Aleksandra. I bila primljena na oba fakulteta. Ipak, FPN je bio veća želja i izazov.