POGLED ISKOSA - Neka vrsta "divljeg mesije"
U POŽEŠKOJgaleriji, koja je stekla ugled pre svega među figurativnim umetnicima, održava se druga po redu samostalna izložba multimedijalnog umetnika Miloša Vujasinovića (Beograd, 1971), koji se bavi i muzikom.
Prva sa čisto konceptualnim radovima bila je 2019. u Kući Đure Jakšića u Beogradu, a na ovoj pod nazivom "Igrokaz vremena" zastupljeni su isključivo likovni radovi bliski slikarstvu. Predgovor u katalogu napisao je cenjeni Dragan Jovanović Danilov, zadugo jedan od najboljih srpskih književnika i pisaca o likovnoj umetnosti.
Vujasinovića ne zanima samo spoljna već unutrašnja slika čoveka, figure, zveri... Unutrašnji plan se može razumeti i kao energetski ili osećajni i kod njega on samo donekle odgovara spoljnoj formi. Stoga su naslikane figure irealne, vatrene, zelene, a tela nalik na duhove ili senke, dok su poneke sušstastvene i moćne kao stvarni prikazi ptica i riba. Kod ovog likovnjaka postoji spoljna veza sa art-brutom, koji je samo povod, tačnije jedan od povoda. Vujasinović ne želi da se priključi tom "plemenu" alternativaca i naivaca koje sve unosnije naplaćuju svoju umetnost.
Njegovi su radovi vid ekspresionizma, ali onog izvrnutog, kao potpunog povratka arističkoj neizvesnosti, za njega je ekspresionizam ultimativni vid slobode u umetnosti. Nastoji da stvara magične slike, međutim, njegov vid stvaranja ne pripada estetici neoekspresionizma, lažne i izveštačene umetnosti, kako je mislio i Donald Kaspit, najveći živi likovni kritičar. Vujasinovićeve tvorevine se još manje mogu dovesti u vezu sa transavangardom ili američkim tzv. lošim slikarstvom. On je dosta godina živeo u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je počeo da se bavi umetnošću i kolekcionarstvom (jedan je od najvećih srpskih kolekcionara), ali mada je počeo na alternativnoj sceni, nije primio njene najgore utiske. On je kao slikar izvoran, ne obazire se uopšte na likovne mode, tako bi stvarao ma gde, likovni pokreti ga ne zanimaju. Jedini njegov pokret je unutrašnji, prema dubinama, damarima i slutnjama bića. Radom, procesualno, ali i idejom, konceptualno, osvaja umetničku slobodu iza koje je horizont psihizma, unutrašnje carstvo, unutarnji pejzaž, slikara psihonauta. Zato za njega nije važno toliko kako već šta slika, on se pita i čemu sve to, ali na likovni način, pronalazeći samo svoje odgovore. Oni su često osobeni, jer stvaralac žudi za originalnošću, što nije osobenost ovog doba (slikarka Jelena Račić je u tom smislu primetila "Ako ne ličiš na nekog, ne možeš ni uspeti").
Vujasinović je usamljeni strelac u umetničkim redovima, možda i neka vrsta "divljeg mesije", koji ne preza ni od čega i ne odbacuje intelektualnu dimenziju stvaranja. Njegov dalji put u umetnosti je nepredvidiv, on nije trendseter, niti poslušnik, već neko ko se zanima za danas sve ređe i dragocenije - unutrašnji prostor slobode.