BRANDO ZVANI - ŽELJA! Film Elije Kazana, u kome je prvi put zablistao jedan od najvećih glumaca 20. veka, slavi 70. rođendan

Bilo je to početkom 1947. godine u Milerovom pozorištu na Brodveju: reditelj je bio Elija Kazan, a "demon pozornice" dvadesettrogodišnji Marlon Brando. Iako je bio početnik, dobio je glavnu ulogu (Stenli Kovalski) i odigrao je, na kartu više, sedam stotina puta!

Samo četiri godine kasnije, Kazan je režirao istoimeni film koji je postigao planetarni uspeh, a Brando postao jedna od najvećih filmskih zvezda 20. veka.

Scenario je pisao lično Tenesi Vilijams koji je, pod pritiskom tadašnje cenzure, morao da unese neke izmene u tekst. Između ostalog, da izbegne sve aluzije na homoseksualnost koje su postojale u dramskom komadu, pa i da promeni kraj. Iz Milerovog pozorišta na veliko platno "preselili" su se i Kim Hanter i Karl Malden, a ovoj trojci pridružila se već slavna Bivijen Li u ulozi Blanš Diboa. Zamenila je Džesiku Tendi jer su producenti smatrali da je filmu potrebna bar jedna zvezda, a Vivijen Li se desetak godina ranije proslavila kao Skarlet O` Hara u "Prohujalo sa vihorom". Takođe, postojala je ideja da Marlon Brando bude "izostavljen" u filmskoj verziji, ali se ovome oštro suprotstavio sam reditelj i, naravno, nije pogrešio. Iako je još bilo rano za nagradu Oskar (koji su osvojili Vivijan Li, Karl Malden i Kim Hanter, uz statuetu za najbolju scenografiju Ričarda Deja i Džordž Džejms Hokinsa), Brandov put ka slavi širom je otvoren.

U to vreme, kako je govorio, bio je "mlad čovek pun predrasuda i nemira, veoma lenj, neobrazovan, naoružan sa malo seljačkog iskustva". Inače, Kazan ga je pronašao u potkrovlju jedne kuće na Grinič Vilidžu kada je postavljao na scenu Vilijamsovu "Staklenu menažeriju" i tražio glumca za glavnu ulogu. Posle premijere kritika je pisala da su u jednoj noći rođene četiri buduće zvezde: veliki reditelj, dramaturški genije, novo američko pozorište i glumac koji mnogo obećava. Ubrzo je usledio "Tramvaj zvani želja" i poziv iz Holivuda.

Brando se, u svakom slučaju, pokazao kao dostojan partner već iskusne Vivijan Li. Kazan, koji je postao njegov najveći prijatelj, verovao je da je glumački genije. Govorio mu je: "Ti ne možeš da se popneš više. Već si na vrhu". Divio se načinu na koji je Brando izgradio lik Kovalskog i "prkosio sistemu ljubaznog, pristojnog ponašanja". Publika je poistovećivala lik sa glumčevom ličnošću, čemu se oštro suprotstavljao sam glumac:

- Kovalski je uvek bio u pravu, nikad se nije plašio. Nikad nije imao nedoumice. Njegov ego bio je vrlo siguran. I imao je onu brutalnu agresivnost koju mrzim. Ja se nje plašim.

Prezirem njegov karakter - jednom je prokomentarisao.

Svojom pojavom uneo je revoluciju u glumu, pa je smatran najvećim u svojoj generaciji.

Revoluciju je uneo čak i u odevanje: Brandova uska majica je posle ovog ostvarenja postala modni trend. Nastala je tako što je nekoliko puta oprana da bi se materijal skupio. Uska majica činila je Branda još seksepilnijim, pa se posle takva i proizvodila. Brando je, svakako, uticao i na neke od najboljih u sledećim naraštajima. Njegovim naslednicima smatraju se Al Paćino, Robert de Niro i Džek Nikolson.

Sve u ovom filmu, bilo je "revolucionarno", pa i muzika: komponovao ju je Aleks Nort i bila je sasvim drugačija od tadašnjih holivudskih trendova, "bazirana na manipulativnosti i nabijena akcijom". Nort je komponovao kratke muzičke delove koji su odražavali psihološku dinamiku likova. Inače, on je te godine nominovan u kategoriji za najbolju muziku u čak dva filma, ali je ipak te godine Oskar otišao u ruke Francu Vaksmanu za muziku u filmu "Mesto pod suncem".

Zanimljivo je da je 1993. objavljen DVD u koji su "ubačeni" novi kadrovi i film produžen za tri minuta - upravo cenzurisanim scenama.

Lepe igračke

- NAS glumce, gledaoci smatraju za lepe igračke. Pozorište je džungla, ili još bolje cirkuska arena, rezervisana za egzibicije životinja koji se zovu glumci. Mi smo samo bedne marionete - jednom prilikom izjavio je Brando.

Imao je tri braka i mnogo veza sa lepim glumicama. Šeli Vinters, Keti Džurado, Frans Nujen, Rita Moreno, Džoan Kolins, Ana Marija Pjeranđeli, samo su neke od njih.