ŽIVOT VOĐEN SLUČAJNOSTIMA: Sećanje na Dimitrija Tasića (1938-2021)

Ne bore se grčevito za uspeh, a uspevaju štošta da urade, ne guraju druge ljude da bi zauzeli mesto u društvu, a na svoje prepoznatljivo mesto stignu.

Takav je bio Dimitrije Tasić (među prijateljima: Mita), novinar, izdavač i pisac. Rodio se 1938, umro 12. maja ove godine u jednoj od beogradskih kovid-bolnica. Školovanje je otpočeo u rodnom Leskovcu. Već tada su počele da ga vode kroz život slučajnosti. Za koje mi mislimo da su slučajnosti, a na kraju se ispostavi da su deo plana sudbine.

Slučajno se upisao u tek otvorenu muzičku školu, zbog muzičkog školovanja prešao je u gimnaziju u Nišu, a nastavio je da uči klavir i kad je došao u Beograd, na fakultet. Do kraja života, umeo je da odsvira nešto u kakvoj zgodnoj prilici.

Završio je jugo-svetsku književnost na Filološkom fakultetu, gde je i magistrirao. Na početku studija, slučajno je ušao u redakciju "Studenta", čuvenog lista beogradskih studenata, a zatim je, takođe slučajno, postao glavni i odgovorni urednik studentske revije za kulturu i umetnost "Vidici". Tu je pokrenuo ediciju koja je afirmisala niz tada mladih pisaca.

Po osnivanju porodice, morao je da nađe stalni posao. Umesto u biblioteci, gde je hteo, slučajno se zaposlio u CK SK Srbije, kao čitač pisama iz "baze". Ubrzo je, opet slučajno, posle susreta sa studentskim kolegom Dževadom Sabljakovićem, 1967, prešao na televiziju, kao čitač pisama gledalaca u kultnoj emisiji Jovana Šćekića. Nije dugo čitao pisma, otišao je na svoje prirodno mesto - u kulturu.

Tada se na kulturu, na Televiziji Beograd, gledalo bitno drugačije, i programski i organizaciono, nego što se gleda na današnjim televizijama. Recimo, emisija "Kultura danas", čiji je Dimitrije bio urednik, imala je kompletnu ekipu, na čelu sa rediteljem, koja je radila samo taj posao. Kao urednik "TV lektire", uspeo ja da izbori dva-tri minuta u glavnom večernjem dnevniku, subotom, za predstavljanje novih (i pesničkih) knjiga.

Znajući njegov karakter, razumljivo je objašnjenje zašto je, 1978, prešao u BIGZ, da uređuje filozofsku biblioteku: smetala mu je velika doza egzibicionizma koju donosi svakodnevno slikanje za televiziju. Već u narednoj deceniji, BIGZ je postao naša najveća izdavačka kuća, a onda je, 1987, na vrhu uspona, ostao bez glavnog urednika. Onaj koji je trebalo da popuni to mesto, odustao je, predosećajući dolazeće društvene oluje, i tako je, slučajno, glavni urednik postao Dimitrije Tasić. Svi su mislili da je to privremeno rešenje, iz nužde, ali se ispostavilo da je Mita najbolje rešenje: u nemirnim vremenima, valjalo je na tom mestu imati povučenu ličnost, koja će, mirnoćom i trpeljivošću, amortizovati dejstvo različitih interesa i sujeta u kolektivu kojim rukovodi.

Kada je, početkom 1999, otišao u penziju, Mita nije prestao da radi: uređivao je leskovački časopis "Naše stvaranje", održavajući vezu sa zavičajem, a, na poziv Nikole Miloševića, počeo je da obavlja poslove sekretara Zadužbine Miloša Crnjanskog. Tu je ostao do 2014, do prvih znakova Alchajmerove bolesti.

Moguće objašnjenje (spoljne) lakoće kojom je Mita prošao kroz život i razne poslove jeste da on, suštinski, nije bio ništa od toga: ni novinar, ni čitač, ni urednik, ni sekretar. Umeo je sve to da radi, ali je u stvari bio ono što se zove - umetnička duša: kombinacija muzike i književnosti. Bio je dokaz da nas umetnost najsmislenije i najneupitnije vodi kroz život. Čitavog života bio je, neprimetno, vezan za književnost, objavljujući tu i tamo poneki esej, da bi tek 2017. objavio, kao knjigu, svoj magistarski rad o poeziji Dušana Matića: Dno i sjaj. Ni ja nisam znao da je pisao i poeziju. Iz pesme "Daljine":

Izlazim iz visokog grada.

Gde li to šume šume
i trave rastu od zemlje do grana
i ptice rastu od grana do sunca!

Neka ovi stihovi budu oproštaj od tebe, dragi Mito. Ako, iz metafizičke daljine, vidiš "Novosti", ovo je, eto, taj posmrtni govor koji si od mene tražio.