KRCUN ODBRANIO UŽIČKO POZORIŠTE: Drugo izdanje "Anegdota i crtica iz pozorišnog života" teatrologa Milovana Zdravkovića

Prethodna knjiga pojavila se pre tri godine, a sad se među koricama našlo stotinak novih priča sa scene i oko nje, iz pozorišnog bifea, glumačkih druženja. Velikani teatra rado su se nadmetali u humoru, bilo je doskočica i u svakodnevnom životu, a bogami i "škakljivih" situacija - u susretu s moćnicima.

- Pozorišni život traje i razvija se, samim tim rađaju se nove anegdote. Pronašao sam i neke stare, do sada manje poznate - objašnjava Zdravković.

- Inače, zanimljivosti otkrivam u knjigama iz istorije pozorišta i televizijskim emisijama. Jedna od najstarijih je priča o tome kako su u Zemun (u 19. veku) došli glumci SNP sa predstavom "Kosovski boj": kad je Miloš "ubio" Murata, skočili su statisti u turskim uniformama da ga uhvate, ali je iz publike izleteo advokat Marić i uzviknuo: "Udri, Miloše, s te strane, a ja ću sa ove!"... Inače, mnogo štošta sam "pokupio" i iz "Trezora" RTS, emisija u kojima glumci često govore o dogodovštinama iz svog života.

JEDNA od šarmantnih crtica pripada Gagi Nikoliću i svedoči o tome kako je došao na prijemni Akademije, a nije znao ni da recituje ni da peva. Na opšte iznenađenje, profesor Bajčetić je rešio da ga primi, sa obrazloženjem da kad je kandidat bio toliko hrabar da konkuriše, on je ubeđen da će jednog dana izrasti u velikog glumca.

Zdravković piše i o Gaginoj koleginici iz Ateljea 212, Ružici Sokić. Podseća kako je u glumačkom esnafu dugo vladala netrpeljivost između školovanih i onih koji osim talenta, nisu imali nikakvo akademsko obrazovanje.

"Sedamdesetih godina 20. veka snimao se ratni film negde u provinciji. Uslovi nikakvi, hladnoća velika, minus 15 stepeni. Glumci i statisti okupili se oko bubnjare u velikoj pomoćnoj prostoriji. Među njima i Ružica Sokić, već veoma popularna glumica. Jedan statista, sa uvažavanjem i saosećanjem, obrati joj se:

- Joj, Ružo, mnogo je hladno!

Na to će ona:

- A kako je tek nama sa akademijom!"

U ISTOJ kući "ponikao" je i Petar Kralj koji je, piše autor, rado bio viđen na mnogim prigodnim svečanostima. Posle jednog takvog nastupa, oduševljeno je odreagovao Aleksandar Leka Ranković, tada potpredsednik SFRJ. Posle svečanosti dugo je razgovarao sa poznatim glumcem, ne štedeći komplimente. Slušajući to, obrati mu se visoki funkcioner Slobodan Penezić Krcun:

- Slušaj, Leko, ne znam kako će Tito reagovati kadu mu budem sutra referisao da si oduševljeno podržavao Kralja, sa kojim si se neformalno i družio u prijateljskom razgovoru.

Za Krcuna se vezuje i priča po kojoj je, ako je verovati, spasao pozorište u svom zavičaju, ali se i zamerio Titu. Šezdesetih godina Mitra Mitrović, ministarka kulture, zatvarala je teatre diljem Srbije. Na red je došlo i Narodno pozorište u Užicu. Međutim, tu se našao Krcun, koji je uleteo kod Tita u kabinet, lupio šakom o sto i procedio:

- E, Užičko ne dam!

SA stanjem u pozorištu, nikad idealnim, često su saosećali i drugi umetnici. Tako je Duško Radović u svojoj kultnoj emisiji "Beograde, dobro jutro" nekom prilikom izjavio:

- Sinoć je ponovo održana jedna pozorišna predstava a da niko nije imao pojma o tome. U

Beogradu su daleko posećenije sahrane nego pozorišne predstave. Naši ljudi vole da vide šta je bilo na kraju, a to moderno pozorište izbegava da kaže...

Uostalom, kako zaključuje recenzent Mirko Žarić, ponekad se iz ovih anegdotskih prikaza može više saznati o pojedinim ličnostima, njihovim karakternim osobinama i naravima, negoli iz pozorišnih kritika uglednih hroničara teatarskog života.

"DUBLERI" DUŠKO I RADE

POSLE braka sa Radetom Markovićem, Olivera Marković udala se za Duška Bulajića, glumca Narodnog pozorišta. Nije promenila prezime. Duško je bio sjajan, duhovit glumac i izuzetno dobar čovek. Kad bi ih obožavaoci zaustavljali na ulici, tražili su autogram od Olivere, a njemu su se obraćali kao Radetu. Ukoliko bi od njega zatražili autogram, on se, bez reči, potpisivao kao - Rade Marković. Imao je svog taksistu koji ga je deset godina vozio od Banovog brda do Narodnog pozorišta, i nazad. Uvek ga je sa uvažavanjem oslovljavao "Rade". Jednom ga kolega na taksi stanici upita:

- Zašto Bulajića zoveš Rade?

- Jer je muž Olivere Marković, odgovori ovaj.

- Jeste njen muž, ali nije Rade, već Duško Bulajić.

Posle toga, "osvešćeni" taksista, dugo nije hteo Dušku da naplati vožnju od sramote. Naravno, veliki Duško Bulajić mu to nikad nije zamerio.

DUPLA LOZA

NEGDE u Crnoj Gori, gde je Miša Janketić bio rado viđen gost, u kafanici, obrati mu se konobarica:

- Izvolte!

Miša će:

- Imate li lozu?

Kelnerica:

- Imamo.

Miša:

- Donesite mi 26. juli.

Zbunjena konobarica:

- Imamo samo "13. juli".

A Miša tijumfalno:

- Duplu sine... duplu...