ZAVOLELA SCENU UZ "TRAVIJATU": Tamara Banješević (34) - operska pevačica koja gradi karijeru u svetu

Dok se, uglavnom, u novinskim stupcima ređaju dostignuća srpskih naučnika, sportista, programera, retko se beleže svetski uspesi - operskih pevača. Tamara Banješević (34), sopran, jedna je od njih. Rođena Beograđanka, sa samo 19 godina otišla je na Muzičku akademiju u Nemačkoj, a svoju prvu glavnu ulogu u operi dobila je posle prve godine studija. Ubrzo su se ređale role na operskim scenama širom Evrope i sveta - u Americi, Francuskoj, Italiji...

Ljubav prema klasičnoj muzici i operi Tamara je zavolela još kao dete uz brojne prenose opera na radiju i televiziji, kao i putem ploča koje je kod kuće redovno puštala njena mama.

- Kada sam imala pet godina, sećam se da su me roditelji tražili po kući, pošto smo imali goste, i da nisu mogli da me nađu. Posle nekog vremena, mama me je zatekla u spavaćoj sobi kako kao omađijana gledam "Travijatu" na televiziji - započinje priču, za "Novosti", Tamara.

- Kasnije, kada me je odvela u pozorište gde smo gledali "Boeme", pokazala sam prstom ka sceni i oduševljeno rekla: "Ja želim ovim da se bavim!". Imala sam šest godina.

KAKO su njeni roditelji brzo shvatili da Tamara ima muzičke afinitete, priča nam ova mlada umetnica, ubrzo su je poslali u muzičko zabavište, zatim je pohađala nižu, pa srednju Muzičku školu "Stanković", i konačno, Muzičku akademiju u Manhajmu u Nemačkoj. Glas je kasnije usavršavala na Džulijardu u SAD. Odlazak u stranu zemlju i nepoznat "teren", gde ni jezik nije govorila, našoj sagovornici nije bio lak:

- Bila sam još u srednjoj školi kada sam dobila poziv da odem u Manhajm na studije. Na fakultet sam stigla usred semestra, a nemački nisam dobro govorila, pošto sam jezik učila samo tri meseca pred prijemni ispit. Bila sam sama u sobi, nikog nisam poznavala, delila sam kuhinju i kupatilo sa drugim studentima u domu. Na predavanjima nisam ništa razumela pošto je sve bilo na nemačkom, sve mi je bilo toliko naporno i intenzivno da sam se usred predavanja osećala kao da sam pod vodom. A kada sam morala da završavam administrativne poslove bila sam uplašena da greškom ne otvorim neki fond u Africi ili ko zna šta - sa osmehom nam prepričava utiske sa početka.

UPRKOS početnim preprekama i vođenju pravog studentskog života - uz obaveze na fakultetu radila je i različite poslove, od konobarisanja, do deljenja letaka, slaganja robe u fabrici - nije bila tužna zbog novog života u dalekoj zemlji:

- Sedela sam sama u svojoj sobi i razmišljala kako bi, po logici stvari, trebalo da budem tužna, otišla sam od kuće, svojih roditelja, prijatelja, ali sam shvatila da sam srećna i pored svega toga jer studiram ono što volim. U međuvremenu sam stekla mnogo prijatelja iz celog sveta. A prvu ulogu, i to glavnu, sa 21 godinom, dobila sam na letnjem festivalu u Nemačkoj gde sam igrala "Vesele žene vindzorske", pevala sam Anu.

Nedugo zatim ređale su se uloge duž Starog kontinenta i SAD, pevala je u operama "Orfej i Euridika", "Čarobnoj fruli", Cosi fan tutte, "Zaljubljene tri narandže", "Tankredi", "Figarovoj ženidbi"... Zbog angažmana u različitim gradovima, prinuđena je na život sa koferima, pa je za Tamaru kuća uz pozorišta širom sveta.

SAGLASNA je da život operskog pevača "nije med i mleko", naša sagovornica nam opisuje da su pripreme i probe za svaku predstavu veoma intenzivne i iscrpne, što ume da bude i te kako naporno, ali i da sav posao radi sa zadovoljstvom i velikom ljubavi što se i vidi na njenom licu dok pričamo:

- Ako bih uporedila rad u Njujorku, Parizu ili Nemačkoj, po intenzitetu rada najviše se radi u Americi - kaže Tamara.

- Probe traju od jutra do mraka, jednostavno, sve mora da bude savršeno - izgled, zvuk, način pevanja režija... Dok je u Evropi malo fleksibilnije. Francuzi su po tom pitanju najopušteniji, daleko od toga da nisu posvećeni, da se ne proba mnogo, samo što nije toliko naporan tempo rada. U Nemačkoj je slično.

IAKO peva u svetski poznatim operama na svim meridijanima, zanimljivo je da nikada nije nastupala na domaćoj sceni. U poređenju sa ostalim nacijama, kako kaže, operskih pevača iz Srbije i nema toliko u inostranstvu. Najviše su to Rusi, Amerikanci, Nemci. Od naših umetnika koji pevaju i žive u svetu izdvaja Davida Pižića, Željka Lučića, Savu Vemića, Sonju Šarić, Nikolu Diskića...

Zbog obaveza u domovinu dolazi retko, po dva puta godišnje, osim prošle godine kada je zbog pandemije posle toliko dugo godina van rodnog grada bila kod svoje kuće sa porodicom. Slobodno vreme u Beogradu koristi za odmor i druženje sa najbližima i prijateljima, i mačorom Tićkom. Uskoro, ipak, neće imati previše vremena za razonodu pošto je od sledeće sezone očekuje nekoliko angažmana u nemačkoj i francuskoj operi.

KOFERI MALI ZA CIPELE

UČESTALE selidbe i putovanja zbog različitih angažmana na "dva kraja sveta" umeju da zadaju muke, pa je tako s godinama morala da nauči kako da u male kofere spakuje sve potrebne stvari.

- Na moju veliku žalost, morala sam da odustanem od velikih kofera, što mi je teško palo jer mnogo volim cipele, pa ne mogu da mi stanu sve koje bih htela da ponesem - kaže Tamara, uz neizbežan osmeh.

OPUŠTANjE UZ "RAMŠTAJN"

- U SLOBODNO vreme zaista retko slušam muziku, to mi je više posao, uglavnom gledam neki film ili čitam. Ali ako bih izdvojila neki bend, to bi svakako bio "Ramštajn", od drugih žanrova najviše volim elektroniku i psihodeliju koje me opuštaju - kaže Tamara. 

- Ne mogu da izdvojim omiljene kompozitore, to se nekako kod mene stalno menja, u zavisnosti od predstave koju radim: možda trenutno najviše Monteverdi, Ramon i, naravno, Bah.