PULSIRAJUĆE SRCE NJUJORKA: Izložba "Direktna umetnost - iskustvo Ist Vilidža"

O koncentraciji sjajne i snažne kreativne energije koja je odatle počela da menja poimanje vizuelnog izraza u celom svetu, svedoči upravo otvorena izložba "Direktna umetnost - iskustvo Ist Vilidža", u beogradskoj galeriji "B2".

Duh Ist Vilidža, sada već mitskog mesta (koji u svom fizičkom obliku odavno ne liči na onaj kvart iz osamdesetih), rekonstruisan je na postavci kroz radove dvoje naših umetnika, učesnika i svedoka vremena kada je nastajala alternativna njujorška scena - Zorana Grebenarovića (1952-2019) i Vesne Golubović.

- U Njujorku, svi se slažu, bila je najvažnija umetnička scena na svetu, gde su svi sarađivali: slikari i pesnici, muzičari, reditelji, vizuelni i nevizuelni umetnici... U tom kotlu, početkom osamdesetih, svi učesnici su veoma marljivo radili, poštovali su svoj, a i tuđ rad - svedočio je Grebenarović svojevremeno Nini Živančević, pesnikinji, proznom piscu, esejisti, kritičaru, prevodiocu, koja je, tada, kao i on, bila deo iste scene.

A upravo će Nina Živančević biti specijalni gost na ovoj izložbi. Pesnikinja koja je u to vreme sarađivala sa velikim Alenom Ginsbergom, prisetiće se 9. jula od 18 časova, u razgovoru sa publikom, svojih njujorških dana, ali i govoriti stihove. Inače, tekst koji je o Ist Vilidžu, kao mestu gde je nastao "rokoko postmoderne", napisala Živančevićeva za časopis "Moment", sada se nalazi u katalogu ove izložbe.

- Kako je moguće opisati uspon, cvetanje i pad dela megalopolisa koji je tokom jedne cele dekade bio pulsirajuće srce grada, a da se pri tom ne pokuša objasniti ritam celog organizma koji je nemoguće objasniti - pitala se pesnikinja.

Draž dekade, između 1980. i 1990. bila je u tome što je tada nastajao najelektričniji i najenergičniji period postmoderne umetnosti 20. veka, tvrdi Živančevićeva koja je tada bila urednik za performans i poeziju pri mesečnom časopisu "Ist Vilidž aj" (East Willage Eye):

- U periodu koji je bujao samostalnim i grupnim umetničkim smotrama, performansima, malim filmskim i video-produkcijama i književnim večerima - od početka 1980. pa do kraja 1987. prisustvovala sam i učestvovala u najživljoj ekspanziji svih estetskih kategorija i žanrova tog vremena - nostalgiju pedesetih smenila je žeđ za brutalnim, koncept i minimalizam bili su potisnuti od strane grafiti arta, i neoekspresionizma-galerije su postale odveć male da pruže utočište herojskom monumentalnom izrazu koji je poštovao teatralnost, te se prostor sasvim preselio na ulicu.

Osamdesete su se prema njenom svedočenju naslonile na tradiciju Vorhola i visprenih sedamdesetih: razlivanje boje i osećanja su carovali gradom, izmenjena stanja svesti su opet bila u modi, sa radija su odzvanjale kultne grupe poput "Sajkodelik fursa" i "Smitsa"...

U Vilidžu je otvoreno više od dvesta komercijalnih i nekomercijalnih prostora, klubova i performans centara. Galerije su dela lokalnih umetnika prodavale kolekcionarima iz Evrope i Japana. A onda je, kako tvrdi, usledila epidemija side i sve se ugasilo:

- Velika porodica Vilidža, koja se sastojala od internacionalnih umetnika, lokalnih i stranih novinara, razdraganih omladinaca, malih poslodavaca i domaće sirotinje i beskućnika sasvim se rastrojila i raspala, ostavljajući na ulici Vilidža devedesetih samo uboge, besposlene i beskućnike - zaključila je Živančevićeva.