KNJIŽEVNA KRITIKA: Posmatranje sveta

Sa svim tim, naravno, sretali smo se čitajući njegove ranije objavljene knjige, pa ipak, imajući u vidu da je Danilov u ovoj sam napravio izbor, kao i redosled pesama koji nije hronološki, kristalizuju se uvidi do kojih smo ranije došli, kao i pesnikov doživljaj sveta i dubina i priroda njegovih dominantnih osećanja i raspoloženja.

Za ovu priliku izdvajamo tek neke teme i motive kojima stvaralac posvećuje veliku pažnju, a čija je pesnička obrada po značaju posebna i čini jednu zaokruženu celinu.

Jedna od njih je odnos prema tradiciji. Pesma "Drevni učitelji", čija je upravo to tematska osnova, otvara ovu zbirku. U njoj lirski subjekt, istovremeno pesnik, odaje počast onima koji su težak - pesnički - posao valjano obavili i koji su, u svojoj odsutnosti, proročki, a svojim delom, svedoci budućnosti.

Ta odsutnost, koja je samo naizgled paradoksalna, a zapravo vrlo rečita, kojoj svaki stvaralac i teži, jedino je povlašćeno mesto, udaljeno od sveta i doba koje je "nerazgovetnije od snova", a koje može oplemeniti samo odjek pesničkog stvaranja koje je trajno upisano u kulturu jednog naroda.

Pored počasti drevnim učiteljima, lirski subjekt, pesnik, bavi se sopstvenom prirodom, sudbinom i stvaralačkim procesom. Rezignacija, pa i beznađe, njegova su dominantna osećanja. Ona proističu iz karakteristika trenutaka koji se smenjuju, iz kojih je sastavljeno vreme. Ambis između pesnika koji je, ne svojom voljom, prozorljiv, njegova visoka osetljivost, i ono iz čega je sastavljen svet - onaj koji nema ništa s pticama, s vevericama, krticama, s vodopadima i nebom - nepremostiv je. Otuda, sa mesta posmatranja takvog sveta, logično je osećanje starosti posmatrača i potreba da spali sve što potiče iznutra.

Dakle, izdvojeni posmatrač, pesnik, procenjuje trenutke i razume njihove karakteristike, smenjivanje, otuda i pretvaranje njihovog značaja u beznačajnost, pa u skladu s tim pretvaranje rečenog u nerečeno i činjenicu da u svemu tome stvaranje postaje nefunkcionalna samozabava - "Nikog ne zanima ničiji bol, eto,/zato sam sebi priredio zabavu", kaže lirski subjekt pesnik ironično, čak cinično.

No, u svemu tome, na šta nas on opominje kroz celu knjigu, jeste značaj onoga što nije rečeno i što takvo treba da ostane, dakle, na značaj nedovršenosti, nedorečenosti spram običnosti, o nesvemoći jezika, a o moćima senke jer, kako u pesmi "Orao i dete, ili šta mi je na samrti rekao otac", piše:

"Nema načina da se jasno kaže ono što se/želi reći, ništa ne jemči svemoć jezika./ Zato ne uči od Hegela, već slušaj senke; jedino su one spoznale nešto...
(...)

Govorim ti ovo da bih prećutao, otuda ti/ slušaš ono neizgovoreno poezija, to je/ ludnica, a izvan nje su ljudi koji se ponose/ svojom normalnošću. Budi poput vrapca na žici,/ on ne traži nikakav publicitet. Kao i senke,/ sve moraš ostaviti nedorečeno".

Tako u tridesetak godina svog umetničkog stvaralaštva Danilov peva, nedorekavši sasvim, i o nesanicama, o snovima, o duši i telu, o svome biću naspram sopstvenog tela, o prizorima sa tržnica u raznim gradovima, o strahu kao dominantnom svome osećanju, o ženama, uvek poslatim od bogova, o svemoćnoj i možda jedino smislenoj, rečitoj smrti, o ljubavi prema bližnjima, o opraštanju s njima koje je zahvaljujući njemu, pesniku, steklo antologijske karakteristike.

Radujemo se novim nedorečenostima Dragana Jovanovića Danilova.