ZAŠTO DRŽAVA NE ŠTITI ĆIRILICU: Majci se piše ćirilicom
U DOMAĆE vaspitanje spadaju i učenje i vladanje - i sugestija da valja znati i strane jezike i njihova pisma: vladati tim pismima, ali i sobom... Ali i nauk da je osnovno pismo: naše i najsavršenije - jedno. Na tom pismu nastala je sva naša duhovnost. Po tom pismu, mi smo - mi
Foto D. Milovanović
Pismo kojim pišemo određeno je, na početku života u pismenosti - domaćim vaspitanjem.
Domaće vaspitanje počinje u kući, nastavlja se u školi.
Škola preuzima deo roditeljskog staranja i predaje nas Društvu...
U domaće vaspitanje spadaju i učenje i vladanje - i sugestija da valja znati i strane jezike i njihova pisma: vladati tim pismima, ali i sobom... Ali i nauk da je osnovno pismo: naše i najsavršenije - jedno. Na tom pismu nastala je sva naša duhovnost. Po tom pismu, mi smo - mi.
Onda dolazi Država - koliko je ima, kakvog karaktera i koliko do domaćeg vaspitanje drži!
Kao i pojedinac, država ume da bude bolja ili gora, pomodarska i skorojevićka, brižna ili nebrižna mati... To zavisi od vlasti, ili režima.
Ima režima, koji, s tuđinskim diktatom, menjaju identitet države - naroda i jezika. Najpre se obruše na pismo - računaju, neće se primetiti: znamo i ono drugo.
Foto Ilustracija Goran Divac
Tako je u Crnoj Gori našeg doba, jedan režim, jednim klikom, ukinuo domaće pismo - ćirilicu. Da ih je neko pitao, odgovorili bi da je to evropski put (zajednički imenitelj mnogih fraza i floskula i nepočinstava).
Presudne godine
Pisac ove beleške seća se najvažnijih trenutaka svoje mladosti, kada je počinjao da bude svestan pisanja i pripadanja. On i njegov naraštaj...
Bilo je to u titogradskoj gimnaziji, potkraj šezdesetih godina prošlog stoleća. U Crnoj Gori, gotovo sve, bilo je ćirilicom, izuzev registarskih tablica na malobrojnim automobilima. I "Pali svjetla" na ulazima u tunele.
Bili smo na prelazu iz osnovne u srednju školu. Zemlja se jeste zvala Jugoslavija, republika Crna Gora... A u glavnom gradu Otadžbine tada žive Branko Ćopić, Desanka, Ivo Andrić, Dragan Džajić. Dobro, i Đorđe Marjanović... Onda onaj isti režim naumi da nam to učini tuđim! I što daljim... Da sve vrednosti istisne i zameni gorim i najgorim.
Ikone knjige i prosvete bili su Dositej, Vuk i Njegoš - pisali smo njihovim pismom... Sveti Sava je bio više u knjigama i legendama. Odrastali smo na junačkoj poeziji...
Izmene zakona čame u fioci
Republički sekretarijat za zakonodavstvo odbacio je postojeći Predlog izmena Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama, kojima se štiti ćirilica.
Predlog izmena uradilo je 2017. godine Ministarstvo kulture u saradnji sa predstavnicima Odbora za standardizaciju srpskog jezika SANU.
Sekretarijat je obelodanio da smatra da predloženi zakon nije dobar i da Ministarstvo kulture može da piše novi. Otišli su i korak dalje tvrdnjom da nam uopšte nije ni potreban zakon koji bi zaštitio nacionalno pismo, već će taj posao raditi strategija kulture.
Lingvisti i pisci su ogorčeni najavama da se odustaje od donošenja zakona o zaštiti ćirilice. Ocenjuju da je taj postupak primer državne nebrige, neznanja, arogancije i ignorisanja struke kad su posredi identitetska pitanja.
Pisanje od srca
Razredni starešina, u prvom gimnazije, bio nam je Branko Đurišić, zvani Pirun (viljuška), profesor matematike, visok i lep čovek, Podgoričanin, bio ga je glas da je kockar i mangup - mudar, dovitljiv, duhovit.
Jednog dana naredi on našem drugu Čađenoviću da na kovertu napiše adresu svojih roditelja u Brskutu - Bratonožići, da im razredni pošalje pismo: kako se njihov sin Čađenović ponaša: slabo uči, naređao jedinice, "bježi s časova", a oni mu plaćaju stan i šalju svaki dinar do kojeg se teško dolazilo...
Sutradan, Čađo donosi koverat, a prof. Pirun, sa staropodgoričkim naglaskom, kaže:
- E, moj Čađo! Ti ocu i majci pišeš latinicom! Majci se, kukavče sinji, piše ćirilicom, od srca... Ocu se piše srpski!
Onda se okrene razredu:
- Došao u grad, pa pravo na latinicu!
Profesor Đurišić bio je matematičar: celog života pisao: iks i ipsilon, barata brojevima i formulama, a sve što se govori srpskim rečima - ćirilicom. Tako nas je učio i on, i ostali.
U to vreme, i udžbenici fizike i hemije bili su ćirilicom, a formule (H2O, CHCO3...) latinicom... I udžbenik latinskog, ćirilicom - srpski tekst, a latinicom - latinski tekst. U drugom gimnazije, imali smo odličan udžbenik Elementa Latina - latinicom, štampan u Zagrebu.
I to je bila lekcija - iz domaćeg vaspitanja: majci se piše od srca - ćirilicom.
Da se zna da je moje
I onima koje volimo. Uporedite reč Ljubav - ćirilicom, i reč Ljubav - latinicom! Naizgled, isto, ali iskrenost opredeljuje!
Reč ljepota iz stare dubrovačke književnosti jasna je samo ćirilicom.
Ponekad nađem knjigu iz onog doba. Kupovao sam ih u knjižari "Prosvete", Ulica Braće Zlatičana, zgrada "Metalke", nekadašnji Titograd. Na svakoj sam se potpisao - ćirilicom, da se zna da su moje. Bilo je to pripadanja knjige i čitaoca - ljubavi i oduševljenosti poezijom.
Odrastao sam i radni vek proveo u izdavaštvu. Uredio sto knjiga u ediciji "Reč i misao" - latinicom i preko stotinu u ediciji "Dom i škola" - ćirilicom. Bilo je to u jednoj zemlji Jugoslaviji. Pre te zemlje, sve je u Srbiji bilo ćirilicom... Gde smo sada, posle te zemlje? Ko nam to mesto određuje? I ko za to mesto odgovara?
Pismo je naša slika i prilika - lična i državna.
Radni vek završavam u Srpskoj književnoj zadruzi. Ova slavna ustanova Stojana Novakovića, Zmaja, Ljubomira Stojanovića, Milana Đ. Milićevića, Batuta i drugih, već 130 godina, štampa knjige ćirilicom. Hajde da se ugledamo na nju. Da li je ona odabrala Andrića, ili Andrić nju? Bili su mladi, vršnjaci.
Ćirilica se uči odmalena. Govorio je to i Jova Zmaj:
Učimo se, vreme nam je,
U mladosti sve se mili.
Svako seme daće ploda,
Kad budemo ostarili...