STRAŠNO JE UMRETI U EGZILU: Poljski oskarovac, režiser Pavel Pavlikovski

Pavlikovski odlazi u Pulu, gde će predsedavati na 68. filmskom festivalu u Areni, a pun je hvale za kinematografiju u regionu, pogotovo za projekte koje realizuju mladi ljudi.

Na festivalu u Lopudu prikazan je vaš film "Hladni rat" koji je sniman i u Splitu?

- To je grad koji me odmah oduševio, pogotovo ono izuzetno vredno iz starine. Tako pamtim i Split od kada sam prvi put tu bio, pa kada sam razmišljao gde smestiti dvoje ljudi koji se susreću, odmah mi je palo na pamet da bi to moglo da bude baš to mesto. Da bude nešto sasvim drukčije od velikih svetskih gradova, a mi smo pokušavali Splitu u filmu dati izgled kao iz pedesetih godina.

U bivšu Jugoslaviju dolazili ste još kao mlad čovek?

- Da, bio sam tu još u vreme dok se putovalo autostopom, čak su me i priveli jer smo spavali na plaži. Tada sam već živeo u Velikoj Britaniji, ali su to za mene bila i srećna vremena, kada su mladi mogli da putuju sa malo novca. Posle sam dolazio na filmski festival u Motovun, a inače mi se veoma sviđa Istra. Sada idem u Pulu na festival hrvatskog filma.

Sa mladim ljudima iz regiona, rediteljima i glumcima pet ste dana radili na Ponta Lopud festivalu, bili su to zanimljivi susreti, dragoceni za talentovane mlade ljude. Što ste im govorili?

- Pre svega kako sam počeo, jer je moj početak u filmskom svetu bio neobičan. Govorio sam im i kako radim, iako to naravno niko ne mora primeniti. Posebno me je oduševilo što sam video da mladi ljudi iz regiona imaju svoju osobenost, da znaju što rade i šta žele da rade. Postavljali su mi zanimljiva pitanja, pogledali smo i jedan moj stari film i mislim da je bilo korisno. Pre svega me oduševljava kada vidim entuzijazam i energiju koju imaju mladi ljudi iz sveta filma na ovim prostorima.

"Hladni rat" je i priča o vašim roditeljima. Da li je bilo to teško ispričati?

- Taj sam film radio nakon povratka u Poljsku iz Velike Britanije, a moji su roditelji bili u jednoj sličnoj situaciji poput likova na filmu. Nisu mogli da žive zajedno, ali ni razdvojeni. Ali nisam sve vreme gledao tu priču kao priču svojih roditelja. Veze između ljudi su veoma komplikovane i teško ih je preneti na film.

Rodili ste se u Poljskoj, živeli ste u Britaniji, zatim se ponovo vratili u Poljsku, gde je vaš dom?

- Dom znači puno toga, nije samo geografski određeno. Voleo bih da se na kraju života osećam kao da sam se vratio kući, ma gde to bilo. Mislim da je strašno umreti u egzilu, na mestu gde se ne oseća dom.

U vašim filmovima sve je puno ljubavi, zaljubljenosti, emocija. Da li je tako i u životu?

- Ljubav je ono što pokreće, što uokviruje i naše životne priče. Pogotovo je ljubav važna za nereligiozne ljude. A nije lako ni na filmskom setu izložiti vlastitu intimu.

Kako je danas umetniku u Poljskoj, ima li pritisaka?

- Nema, slobodno možemo raditi. Nema cenzure. Ali drugo je pitanje kako se ponašaju mediji. U Varšavi, u velikom gradu ne osećaju se pritisci bilo koje vrste, ali slika se menja kada dođu izbori. U Poljskoj ne dajem intervjue, niko me ne doživljava. Kada napravim neki film nešto kažem i to je sve.

Kažete da vam je kovid pomrsio planove. Hoćete li snimiti još neki crno-beli film poput "Hladnog rata", koji nas vraća u prošlost?

- Sumnjam. Izbacio nas je kovid iz uobičajenog života, sada zaista ne znam kada ću opet da radim na filmu.