I POZORIŠTE PROIZVODI SILAN OTPAD: Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa

Da li smo se zaista našli na rubu planetarne propasti, u kojoj je pandemija posledica naše bahatosti prema prirodi, pa svaka druga dilema u okolnostima golog opstanka, postaje bespredmetna?

- Koncept za ovogodišnji Bitef počeo je da se razvija još 2019. i iz njega je proizišao taj slogan. Dakle, pre nego što je pandemija i krenula. On se originalno odnosio na globalnu ekološku krizu, ali je sve više postajao i naš, lokalni problem: od vazduha koji dišemo, krčenja šuma, do privrednih investicija koje ne poštuju ekološke standarde - objašnjava Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa, profesor FDU i teatrolog.

- Slogan "Na ivici budućnosti" odnosio se na nešto što je delovalo kao urgentan problem.

Onda se desila pandemija?

- Sada ima i dodatnog opravdanja, s tim što mi se čini da između ekološke krive i kovida postoji tesna uzročno- posledična veza. Prihvaćeno tumačenje je da su ova pandemija i one koje nam slede, rezultat narušavanja eko-sistema i njegove ravnoteže. Ja to sebi predočavam na pojednostavljen način: vi krčite neke džungle i prašume, pa životinje koje su u staništima živele mirno i spokojno sa svojim virusima, morale su da se pomeraju i približavaju ljudima...

Bez obzira na kompleksnost svih naših problema, virus nas je brže ekološki osvestio nego što bi se to desilo u uobičajenim okolnostima?

- Nije prijatno živeti u zamrznutim političkim konfliktima, ali znamo iz situacija Kipra, Severne Irske, Izraela i Palestine - da oni mogu i decenijama da traju. Kada je ekološka problematika u pitanju, predviđanja su mnogo crnja. Ako se kao civilizacija brzo ne osvestimo, scenariji kataklizme neće biti samo maštovito predviđanje. Mi, zapravo, već živimo u jednom naučnofantastičnom filmu. Naravno, kad bi se među velikim korporacijama sproveli rigorozni standardi, to bi bilo od najvećeg doprinosa. Ali, ne moramo da čekamo na globalna rešenja. Svako od nas može da da svoj doprinos u očuvanju životne sredine.

Da li je ovo najbolji način da se suočimo sa individualnom odgovornošću?

- Ovo je dobar test za sve nas. Vidimo to iz svakodnevnog,najbližeg okruženja. Ljudi koji iz nekih razloga ne žele da se vakcinišu, osećaju izvesnu nelagodu, znajući da takav izbor može da nosi odgovornost sa određenim posledicama. Ako je pandemija zbog nečeg dobra, dobra je da bismo sagledali kako živimo i koje greške pravimo... Inače, verujem da možemo da napravimo i neki ekonomski balans koji neće dovesti do totalnog privrednog kolapsa. Sve više se mladog sveta povlači na selo, želeći da za sebe proizvodi hranu. Među njima je puno obrazovanih ljudi koji uz pomoć visokih tehnologija mogu da mnoge poslove rade "dislocirani" i onlajn.

Pandemija je postavila dilemu da li smo dovoljno ujedinjeni i solidarni, je li svet (i EU u njemu) prirodna ili neprirodna zajednica?

- Odgovoriću naslovom međunarodne konferencije koju organizujemo u okviru Bitefa: "Sedimo na grani: solidarnost ili sunovrat". Tu smo se referisali na naziv švedskog filma "Golub sedi na grani razmišljajući o postojanju"... Za majmuna je sedeti na grani bezbedno, za čoveka nije. A to je situacija u kojoj se nalazi naša civilizacije. Dakle, ili će ovaj svet postati solidaran, ili nas neće biti.

Gde vidite najdirektniju vezu između ekologije i umetnosti?

- Ekologija nije sofisticirana problematika koja se tiče bogatih i zaludnih, ili "sirotinje raje". Tiče se svih nas.Ukoliko kao krupni kapitalista truješ okruženje, kako možeš da misliš da nećeš ugroziti i sebe i svoje bližnje? Pozorište može problemski da razmatra ekološku krizu i predstave u prvoj polovini Bitefa to i čine. S druge strane, treba razmišljati kako se teatar kao umetnost odnosi prema ovoj problematici.

Na šta mislite?

- Po nekim istraživanjima, pozorište je jedan od većih proizvođača otpada. Po završetku života predstave, scenografija, kostimi, rekviziti postaju - đubre. U svetu ima inicijativa da se scenografije i kostimi prave od korišćenih materijala, da se teatar vrati minimalizmu umesto raskošnih predstava. Sve više umetnika neće da putuje, pogotovo da koristi avionski saobraćaj, koji se smatra najvećim zagađivačem vazduha.

Bez obzira na to što time ugrožavaju sopstveni komfor?

- Na konferenciji će biti jedan meksički umetnik koji protestuje protiv stava francuskog kolege, koreografa Žeroma Bela: on nigde ne putuje i sa igračima sve probe radi onlajn. Meksički umetnik ima stav da je lako nama Evropljanima da ne idemo avionom, jer možemo da dođemo od tačke A do tačke B vozom, kolima, bez narušavanja komfora. Svi festivali, pozorišna infrastruktura i izvori finansiranja, sve je dostupno u Evropi. A šta da rade oni iz udaljenijih krajeva sveta? To zatvaranje i smanjena mobilnost su, dakle, na štetu nekoga. Takva odluka je društveno-politički diskutabilna.

Diskutabilna je i u duhovnom smislu jer uskraćuje bogatstvo neposrednog kontakta sa svetom i drugim kulturama?

- Posredstvom interneta možete uvek da komunicirate sa ostalim delovima sveta. Ipak, kao što nas pozorišna umetnost hiljadama godina uči, za mnoga ljudska delovanja potrebna je živa razmena.

Virus je pokazao da nema zaštićenih. Ni mladost, ni status, ni bogatstvo, ne mogu garantovati bezbednost?

- Zato je virus najpošteniji mogući neprijatelj. Nikog ne štedi, ne pravi povlastice. Samo od nas zavisi da li ćemo biti oni koji problem čine još većim, ili pokušavaju da ga reše.

Koliko je bilo teško u još zatvorenom svetu okupiti čak četrnaest predstava?

- Tematska osovina se kreće od ekonomske krize do posthumanizma: sveta u kom čovek više neće biti u centru. Desila se potreba da sagleda svoju poziciju u svetu i shvati da je odgovoran za ono što se dešava. Nemamo više mogućnosti da optužimo bilo koga drugog.

Kad su sukobi na političkoj, nacionalnoj ili religioznoj liniji, stalno postoji mogućnost da se optuži druga strana. Priroda umire pred našim očima i jasno nam je da smo mi to prouzrokovali: moramo da se suočimo sa svojom odgovornošću. Postajemo skromniji i manje oholi. Da nije bilo pandemije, pitanje je da li bismo tako brzo shvatili posledice. Ali, kad ti u roku od 24 sata virus iz Vuhana dođe u Beograd, sve je jasno.

Svetsko pozorište prepoznaje probleme vremena u kom živi?

- Fokus ovogodišnjeg Bitefa je u preispitivanju živog prisustva izvođača na sceni, ali ne u smislu da ih nema, već da je telo na različite načine "dekomponovano", putem svetlosnih i dimnih efekata, upotrebe veštačke inteligencije,neživih partnera, robota, dronova. I sve to u korelaciji sa vrhunskom dramskom glumom, vrhunskim plesom. Trudili smo se da postignemo balans između dramskog pozorišta, savremenog plesa i postdramskog teatra, sa nekoliko instalacija u kojima gledaoci preuzimaju ulogu izvođača.