INTERVJU Tihomir Tika Stanić: Glumac je pokretač društva, ja to znam!

Takav utisak ostavio je na ekipu "TV novosti" bard srpskog glumišta Tihomir Tika Stanić. U dramskim programima TV Novi Sad i TV Beograd odigrao je najzačajnije ličnosti iz srpske istorije i književnosti: Dositeja Obradovića, Savu Mrkalja, Jovana Steriju Popovića, Branka Radičevića, Miloša Crnjanskog, Stevana Sremca, Ivu Andrića, Borislava Pekića, kralja Milana i kralja Aleksandra Obrenovića...

Oni koji su nam pričali filmskim i TV jezikom priče o nama samima i sopstvenoj istoriji, smatrali su da on to najbolje ume. Nebrojene su uloge u filmovima i TV serijama, kolege i kritika, što pokazuje veliki broj nagrada, kažu da je sjajan i u krimi trilerima, dramama, komedijama, sitkomima.

Osnovao je dve producentske kuće, "Balkan film" u RS i "Drina film" u Beogradu. Kao producent, koproducent i glumac doprineo je stvaranju filmova "Turneja", i "Falsifikator" Gorana Markovića, "Neprijatelj" Dejana Zečevića, "Top je bio vreo" Bobana Skerlića... Sve te filmove snimao je kako bi snimio samo jedan koji je spremao deset godina. I bankrotirao. I nastavio dalje.

Omiljen kao Žića u novim Kamiondžijama, zli čovek iz senke Tomislav Grubor u "12 reči", intrigantni Predrag Marjanović u "Ubicama mog oca" i "Državnom službeniku", Mehmed Spaho u "Aleksandru od Jugoslavije", Fila Filota u "Braniocu", Živorad u "Radio Milevi"...

* Da li je dečak rođen u Šeškovcima kod Laktaša ikada mogao da pretpostavi da će postati veliki umetnik, glumačka legenda?

- Da, mogao sam da zamislim! Moji su oduvek o tome pričali. Imao sam tri godine kada sam prvi put nastupio u jednoj predstavi u Šeškovcima. Režirao ju je moj otac, igrala je u njoj i moja majka, a ja sam recitovao Ćopića. Čedrdeset i pet godina kasnije, u istom tom Domu kulture u Šeškovcima snimao sam film "Falsifikator". Povod za priču o "falsifikatoru" bila je sudbina mog oca Nedeljka. Na taj Dom kulture koji je renoviran, stavili smo jednu spomen-ploču, na kojoj smo napisali da je tu sniman film "Falsifikator", inspirisan životom učitelja Nedeljka Stanića, ploču su otkrile moja mama i moja tetka, potom smo ušli u salu, ja sam govorio Andrića i posle 55 godina recitovao onu Ćopićevu pesmu s početka priče. Oduvek sam znao da ću biti glumac! Da li sam uspešan, poznat, nagrađivan, to je manje bitno, ili skoro nebitno. Samo je igra važna. Ako glumac iskoristi priliku da igra i traje, to je jedino važno. I danas sam radostan što igram, i ne pada mi teško da snimam svaki dan u kontinuitetu, i dan i noć, i noć i dan, pa ukrug... To je jedini smisao bavljenja ovim poslom, odlaziti srećan na snimanja i na probe.

* Završili ste glumačku akademiju kod profesora Dejana Mijača u Novom Sadu. Da li postoji nešto posebno što pamtite kao suštinu naukovanja kod Mijača?

- Pokušaću da parafraziram, šta sam od Mijača zapamtio, a to je - da je sve već odigrano i sve već viđeno. Hamleta je igralo hiljade i hiljade ljudi, na razne načine, jedino što nikada nije viđeno i nikada nije odigrano, a što je dragoceno, je to što ti jesi u toj ulozi, i sada. I ti sobom i kroz sebe daješ nešto novo umetnosti kojom se baviš, daješ joj ekskluzivitet, uzbudljivost i smisao. Jer niko nikada nije video kako ti to radiš. Ako bi razmišljali da je sve već odigrano, to bi bio veliki pesimizam, razmišljali bismo, šta sada novo da dam? Pa daj sebe! To je novo.

* Od 1987. godine ste član Ateljea 212. Bife Ateljea 212 ušao je u sve knjige o Beogradu kao posebna, zvanično neproglašena znamenitost prestonice. Mnoge legendarne glumce i boeme ste sretali. Te nekadašnje boeme zamenili su mladi glumci koji više vremena provode u teretani, ne zadržavaju se puno posle predstave. Da li je to pomak nabolje ili ne?

- Ja sam "zakačio" tu staru gardu, i imao sam sreću da upoznam i Boru Pekića, Mihiza... tu su dolazili i slavni košarkaši, dolazio je jako zanimljiv inspirativan svet. Dolazio je i naš prijatelj Saja obućar, ljudi sa TV, radija, građevinskih firmi... i sve te ljude vezivala je "ljubav prema dobroj kapljici", mada samo na prvi pogled, ali mnogo više ljubav prema pozorištu, dobrom razgovoru. Ja nisam od onih koji žale za starim, dobrim vremenima. Samo je budućnost ono što vredi. Mladi ljudi osećaju budućnost. Atelje je i u "moje" vreme voleo i podržavao mlade glumce. Kada sam iz Novog Sada došao u Atelje, i otišao na neku probu, tada već veliki glumci, Milutin Butković i Taško Načić, ustali su, raširili ruke i rekli: "Ooooo, mladiću, jesi li ti glumac? Jesi - dobro ti nama došao! Sedi, šta ćeš da popiješ?" Oni su bili tako blagonakloni prema mladima. Zato je to bilo veliko pozorište, zbog te otvorenosti i dobronamernosti. Mi bez mladih ne možemo, a njihovo je da li će posle predstave da trče u teretanu ili negde drugde, ili će ostati da slušaju neke naše priče... Od nas zavisi. Ako budemo dovoljno zanimljivi - ostaće. Dobrodošli, jer oni su budućnost i njima se uklanjamo s puta.

* Jednom ste u šali rekli da vam je preostalo samo da još odigrate Baba Višnju... Šta mislite, zašto su vas scenaristi, reditelji videli kao nekoga ko može da donese gotovo sve gorostase naše epohe? Šta je to u vama?

- Inercija... Sa druge strane, ti likovi jesu predmet mog interesovanja. Od detinjstva oni su predmet mog čitalačkog uzbuđenja. Dok su drugi klinci igrali fudbal, mene su uvek stavljali da budem sudija, a pošto sudije nikome ne trebaju, vrlo brzo su me izbacivali, i ja sam onda odlazio da čitam. Na primer, setih se, spremao sam pet meseci Ivu Andrića "Na Drini ćuprija", i igrao sam ga 20 godina. I to niko nije hteo da sluša. Ali ja nisam odustajao. I pre nekoliko godina, igrao sam predstavu u Roterdamu, i priđe mi čovek iz publike i kaže: "Deee si, Stavrooo?" Oni su gledali seriju "Psi laju, vetar nosi" i navikli na neke komične sadržaje. Uđemo u salu i ja počnem da govorim Andrićev tekst... oni se malo migolje, meškolje, zgledaju... Ali prođe 10 minuta, i ja vidim neke suze u publici, osećam im knedlu u grlu... i na kraju nastaje ogroman aplauz. A ja se posle toga osećam jako dobro. Nedavno sam govorio isti tekst u jednoj školi, i na kraju mi prilazi jedna profesorka i kaže: "Slušala sam vas pre 20 godina, kao učenica gimanazije, i to me je opredelilo da upišem književnost..." I ja sam se rasplakao. To je moja obaveza, da prenosim to što znam. U nekome će to ostaviti trag.

* Osnovali ste dve producentske kuće, snimili značajne filmove i kao producent, koproducent i glumac, ne bi li skupili sredstva da snimite svoj film "Mi smo iz Jasenovca", koji ste spremali punu deceniju. I doživeli ste finansijski fijasko. Zašto niste snimili svoju priču o Jasenovcu?

- Ima tu bezbroj elemenata, i dešavalo se svašta, i neko me prevario, negde sam i ja bio nedorastao. Gaga Antonijević je snimio "Daru iz Jasenovca", ja sam prvo ustupio svoj scenario, to je bila početna ideja. Onda su Nataša Drakulić i on napisali drugi scenario, zadržali su samo neke scene iz mog scenarija i potpisali me kao saradnika. Ja sam želeo da se snimi film sa tom tematikom. Osećao sam da ja to moram da pokrenem, skupim novac, da moram to da uradim. Onda sam shvatio - da to ne moram ja da uradim, i da nije važno ko će. Da je važno ko može u ovom času. I shvatio sam da to Gaga Antonijević može. Trudio sam se da mu pomognem koliko mogu. I on je uspeo. Oko toga smo se svi okupili, ne da bi nas taj film afirmisao u našim ličnim profesionalnim ambicijama. Osećao sam to kao dug mom poreklu, mom odrastanju. Deset godinama sam pokušavao da animiram društvo, političare, koga sve ne, da se taj film snimi... mnogi se nisu usuđivali, jer je to velika tema. Snimljen je taj film i sada je nekako "pregaženo minsko polje". Možda to otvara prostor da ja "onaj" svoj film ipak snimim. To su stvari od kojih se nikada ne odustaje.

* Trenutno je aktuelna serija "Branilac", pisana po istinitim događajima opisanim u knjigama Olivera Injca i File Filote, kao i originalnim predmetima Veljka Guberine. Igrate Filu Filotu. Kako se brani profesija koja nosi zakletvu da brani čoveka? Znači li zakletva nešto danas?

- Važan je integritet. To je nešto što društvo mora da povrati. U svakoj profesiji pojedinačno, pa tako i u pravosuđu. Dakle, integritet je ključna reč. Ako se poštuje integritet ličnosti, profesije, date reči, onda se ne može desiti poremećaj društva.

* Snimate, igrate punom parom, šta će se desiti sa Žićom u drugoj sezoni "Kamiondžije d.o.o"?

- Biće mnogo lepo. Ima nekoliko situacija koje me raduju - Žića će stići na televiziju. To me mnogo veseli. Ne smem puno da vam kažem. Reći ću vam još i to da će se Žića naći u ulozi advokata. Krajem godine će serija početi da se emituje.

NAPRAVIO SAM NOVO POZORIŠTE - "TEATRIJUM"

- SA grupom umetnika osnovao sam novo pozorište, "Teatrijum", u dvorištu Rektorata Kapetan Mišinog zdanja. Imaćemo prvu premijeru 13. jula, to će biti Molijerov "Don Žuan", režiraćemo ga Marko Misirača i ja. Don Žuana će igrati Stefan Radonjić, tekst je adaptirala Vida Davidović, ona je apsolvent na dramaturgiji FDU. Toliko se radujem prvoj mizanscenskoj probi. Kada uđemo u taj prostor, on nam budi novu sjajnu energiju. To pozorište biće čista igra. Bez kalkulacije.