ISPOVEST POSLEDNJEG MORALNOG ČOVEKA: Aleksandar Gatalica - Roman "Dvadeset peti sat"

Pogođen sam dva puta. Ostao sam na zemlji teško dišući, siguran da me život napušta. Iz tog ponižavajućeg ugla video sam ubicu kako puca na Vesnu. Jedan kuršum je prošao kroz nju kao da joj je trup od vode, drugi se zadržao u njenom providnom telu. Jeknuo sam. Onesvestio se. Kada sam došao svesti, video sam lokvu krvi pored sebe i drugu ispod Vesne. Telefon je bio veoma daleko. Pokušao sam da viknem. Nisam imao glasa. Počeo sam da se vučem po podu kao krvava buba. Dohvatio sam gajtan telefona. Oborio sam veliki crni aparat na sebe. Jauknuo sam od bola. Prislonio sam slušalicu ukoso i teškim glasom mrtvaka na engleskom pozvao hitnu pomoć.

Mene su spasli. Vesni nije bilo pomoći...

Drugi metak koji je pogodio njeno prozirno telo bio je koban. Imala je nabrekle otvorene materinske grudi, kroz koje sam mogao da joj se nagledam srca. I sve sam video, kao da se samo zbog mene dešava. Njeno stakleno srce prestalo je da kuca čim se drugi kuršum zaustavio u njenim grudima i presekao srčanu arteriju, koja je divlje bljunula krv što je isprva ličila na providnu sluz, a onda zadobila krvavocrvenu boju. Za jedan sekund Vesna nije uspela da utekne u dvadeset peti sat.

Ona je sad mrtva. Vrata dva sveta sada su zauvek zatvorena.

U bolnici "Sveta Meri" proveo sam dva meseca. Potom su me ispitivali. Držao sam se priče da sam Vladislav Spalajković, sinovac nekada moćnog Miroslava Spalajkovića. Sva moja dokumenta govorila su tako. Skotland jardu je nešto bilo sumnjivo, ali sva domišljatost detektiva razbila se o hridi njihove ravnodušnosti i zgađenosti nad onima što ne govore engleski i svakim ko ne pije čaj u pet. Jedan stranac, još jedan krvavi trag u 1971. godini, koji vodi izvan Ujedinjenog Kraljevstva... "Mogli bi barem svoje varvarske metode da ne koriste na našem tlu"... "Dragi bože"... "Kod kuće me čeka žena, kazala je da je napunila patku"... "Mr. Spalajkovic, you have 24 hours to leave this country. Understand?" ("Gospodine Spalajkoviću, imate 24 sata da napustite ovu zemlju. Razumete?")

Razumeo sam. Mislio sam da je napustim, ali bežeći u dvadeset peti sat, tamo gde se nalazi najčudesnija naseobina dvojnika. Nisam video ništa loše u tome. Nisam nikome polagao račune. Bio sam savršeno moralan. Ono što odlučim najpravednija je odluka za taj dan. Na sebe sada gledam kao na potpuno moralnog čoveka. Odrekao sam se prošlosti. Ništa mi se ne nudi od budućnosti. Želim da odem sa ovoga sveta - kao putnik na čunu mrtvih. Ali nisam mrtav. Živ sam. Još jednom posećujem doktora Kolomba s ordinacijom u suterenskoj prostoriji u Harlej stritu broj 10; jeste, dva puta zvonim kratko, a treći put otegnuto... Ne, ne činim tako: sve to više nema smisla. Dva puta sam pokušao s ovim prepredenim audiologom, anesteziologom i hipnotizerom: jednom kao Vlatko Spalajković, drugi put pod svojim imenom, Mirko Ilić (samo sam ono major Službe bezbednosti izostavio). Brojao mi je on hipnotizerski, baš kao i Vesni, mojoj pokojnoj saradnici, ali jednom sam završio za nekoj ledini, drugi put na sinjem moru, sred kobnih talasa boje žive - dosta je to za jednu ordinaciju. Da li sam mislio da zbog toga odustanem? Nikako.

London je nakazni ringišpil. U njemu može da se nađe više mračnih zanimanja nego i u jednom drugom gradu. Treba samo među imenicima tražiti one dr-nakaze zaostale iz sedamnaestog i osamnaestog veka, koji su stare lekarske prakse usvojili i prodaju ih današnjim najpravednijim ljudima kao što sam ja, za šaku funti i penija. Tako sam našao doktora Čarlsa Gudala.

"Znate", rekao mi je ovaj lekar, "ljudi olako potcenjuju mračne vekove britanske medicine. Na tom smetlištu lekarskih praksi može se pronaći obilje metoda koje ni danas nisu dovoljno ispitane i rabljene. Pogledajte samo ovaj slučaj. Jedne letnje večeri 1702, grof od Kenta igra polo i padne s konja. Pacijent ne pokazuje znake života. Dogodi se da je moj navrdeda s istim imenom, dr Čarls Gudal, bio u blizini. Imam tačan zapis šta je sve radio. Pacijentovi znaci bili su zloslutni: ni daha, ni pulsa, jedino mu nešto jedva čujno krči u grlu. Moj navrdeda odmah mu je izvadio pola litra krvi iz ruke, da bi se ostatak tela borio za ovu tekućinu. Vraćanje u život trebalo je da potakne i vino od antimona i toksična piva koja su imala da šokiraju grofa i izazovu povraćanje. Ništa nije pomoglo. Onda su nesrećnika prebacili u konjušnicu. Dotrčalo je još slavnih lekara i primarijusa. Obrijali su plemenitu glavu i na teme postavili mehur napunjen kaustičnom sodom, koja je trebalo da izazove reakciju kože. Onda su otromboljeno telo nalili heljdinim sirupom, ali ni on nije izazvao povraćanje. Negde usred takve nege, neko je rekao da je grof od Kenta zacelo već mrtav i da ništa od savremene medicine osamnaestog veka više ne može da ga vrati među žive. Stigao je sveštenik...

"E sad, vidite, moj navrdeda nije bio u pravu kad je grofu davao vino od antimona, toksična piva i heljdin sirup, niti kad mu je na glavu turao mehur pun kaustične sode, ali jeste bio na dobrom tragu kad mu je uzimao krv. Sada ću i ja s vama učiniti isto: uzeću vam pola litra krvi i naterati vaše telo da se bori i tako utekne iz ova dvadeset četiri sata. Jeste li spremni?"

(Odlomak iz romana "Dvadeset peti sat", u izdanju "Službenog glasnika")