INTERVJU Slavenko Terzić: Rusija štitila srpske crkve i manastire

Šteta je što mi nikada nismo preduzeli sistematična dugoročna istraživanja građe iz ruskih arhiva za istoriju Srba, ali i Balkana u celini. Temeljnost konzulskih i drugih izveštaja vaskrsava sliku jednog vremena koje je po svemu ličilo, naročito kada je reč o staroj Srbiji, na istinsku istorijsku dramu.

Ovako, za "Novosti", govori istoričar dr Slavenko Terzić, dopisni član SANU, nekadašnji ambasador Srbije u Moskvi, povodom nove knjige "Na kapijama Konstantinopolja-Rusija i balkansko pitanje u 19. veku". Zajedničko izdanje Istorijskog instituta i "Pravoslavne reči" napisano je na osnovu obimnih arhivskih istraživanja u nacionalnim i ruskim arhivima u Moskvi i Sankt Peterburgu. Istražujući rusku balkansku politiku, autor je posebnu pažnju posvetio borbi Rusije da obezbedi autonomiju Srbije u okviru Osmanskog carstva. A, u kojoj meri se ruska spoljna politika menjala od Petra I do Katarine II, Terzić, u razgovoru za "Novosti", kaže:

- U vreme Petra I, prvih decenija 18. veka, Rusija se sve više okreće toplim morima i Balkanu, poziva Srbe i druge balkanske hrišćane da joj se pridruže u borbi protiv Osmanskog carstva. Značajnu ulogu u tome imao je grof Sava Vladislavić, Hercegovac, savetnik Petra I za pitanja pravoslavnog Istoka. Za vreme carice Katarine II Rusija je već postigla značajne spoljnopolitičke uspehe na tom pravcu. Mirom u Kučuk-Kajnardžiju 1774. dobila je pravo pokroviteljstva nad hrišćanima Osmanskog carstva. Katarina II pravi planove o nekoj vrsti obnove Vizantije - "Istočno grčko carstvo", planira da njen unuk Konstantin bude na prestolu te nove imperije, sa austrijskim carem Josifom II planirala je podelu Balkana. Njena osnovna politička vizija simbolično je izražena u natpisu na slavoluku kojim je dočekana 1787. godine prilikom posete Sevastopolju - "Put u Konstantinopolj".

* Koje su ličnosti iz ruske istorije odigrale ključnu ulogu u stavu prema Balkanu i Srbiji?

- Teško je navesti sve ličnosti, svakako da na prvom mestu stoje ruski carevi, naročito u periodu od Aleksandra I do Nikolaja II Romanova. Tu su zatim ministri spoljnih poslova i kancelari Neselrode i posebno knez Aleksandar Mihailovič Gorčakov koji je stajao na čelu ruske spoljne politike u izuzetno važnom periodu od 1856-1882. godine. Moja knjiga se bavi 19. vekom, ali nesumnjivo važnu ulogu imao je ruski car Nikolaj II početkom 20. veka. Ništa manje značajnu ulogu igrali su ruski poslanici u Carigradu Italinski, Stroganov, Butenjev i drugi, a možda najistaknutiju ulogu imao je ruski ambasador u Carigradu general Nikolaj Ignjatijev u periodu 1864-1878. godine. Svakako i vojskovođe kao što su Kutuzov, Dibič, i drugi. Kada je reč o Srbiji ne treba zaboraviti Rodofinikina, ruskog predstavnika kod Karađorđa, dugogodišnjeg direktora Azijskog departmana MID.

* U kojoj se meri Rusija vodila svojim interesima, a u kojoj je uvažavala interese balkanskih zemalja?

- Sve velike sile se u istoriji međunarodnih odnosa rukovode prvenstveno svojim interesima, što je sasvim prirodno. Pitanje je u kojoj se meri ti interesi podudaraju ili odstupaju od interesa balkanskih naroda. Nesumnjivo je da je Rusija od svih velikih sila gotovo jedina podržavala borbu za oslobođenje balkanskih hrišćanskih naroda. Ona je to činila diplomatski, vojno, školovanjem mladih hrišćanskih učenika i studenata, slanjem pomoći pravoslavnim crkvama i manastirima na Balkanu. Rusija je presudno uticala na dobijanje autonomije Kneževine Srbije, na grčki pokret za oslobođenje i ujedinjenje, ali je u jednom trenutku 1878. godine naglašeno favorizovala Bugare projektovanjem Velike Bugarske u San-Stefanu nauštrb interesa Srba i ostalih hrišćanskih naroda na Balkanu.

* Posebno poglavlje posvetili ste albanskom etničkom čišćenju pravoslavnih Srba. Koliko su izveštaji ruskih konzula o tome pouzdani i autentični?

- Izveštaji ruskih konzula iz Dubrovnika - otvoreni krajem 18. veka, zatim iz Beograda a naročito iz Skadra - 1857, Prizrena 1866. i drugih mesta daju mogućnost za detaljnu rekonstrukciju procesa etničkog čišćenja Srba iz matičnih oblasti praćenog bezbrojnim zločinima i gotovo svakodnevnim terorom. Već od prvog dana rada konzulata u Skadru stižu vapaji iz Dečana i Pećke patrijaršije za zaštitu i pomoć. To je navelo ruskog cara Aleksandra III da na margini jednog konzulskog izveštaja iz Prizrena zabeleži: "Sve jedno isto bez kraja". Slični su izveštaji i konzula zapadnih država.

* Bilo je u jednom periodu velikih razmimoilaženja u vrhu ruske imperije...

- Rusija je ogromna imperija i uvek se u vrhovima vladajućih struktura vodi tiha borba između različitih političkih viđenja i interesa. Ruska istoriografija kritikuje Nikolaja I i kancelara Neselrodea da su strogo sledili principe Svete alijanse zanemarujući ruske nacionalne interese. Knez Gorčakov je bio oličenje najviših dometa ruske diplomatske škole, sa ogromnim iskustvom, mudar i oprezan. Posle iskustva sa Krimskim ratom 1853-1856. kada je skoro cela Evropa zajedno sa Turskom ratovala protiv Rusije, Gorčakov je uvek vodio računa o interesima drugih evropskih sila nastojeći da izbegne novu "krimsku koaliciju". S druge strane, jedna važna grupacija u vrhu ruske države bliska slovenofilima smatrala je da Rusija treba sama da rešava Istočno pitanje ne obazirući se na druge evropske sile. General Ignjatijev je čak smatrao da se treba direktno dogovarati sa Turskom mimo drugih sila.

* Kakav je bio uticaj crkvenih krugova, i pravoslavnih i katoličkih, u periodu kojim se bavi vaša knjiga?

- Ruska pravoslavna crkva i ruska država u celini su pomagali pravoslavne crkve i manastire i nastojali da zaštite pravoslavne hrišćane. Položaj samih hrišćana u Osmanskom carstvu bio je u nadležnosti Carigradske patrijaršije, jer posle ukidanja Pećke patrijaršije 1766. Srbi su ostali bez svoje crkve što je bio nenadoknadiv gubitak. Uz veliku podršku ambasadora Ignjatijeva, Bugari su dobili Egzarhiju čiji je program u suštini bio bugarski nacionalni program. Njena aktivnost je izazvala razumljivu kritiku, pre svega, Srba i Grka. S druge strane, posle Krimskog rata došlo je do snažnog ne samo političkog i ekonomskog, nego i kulturno-verskog prodora zapadnih sila na Balkan. Zapadne sile, u prvom redu Francuska i Austrougarska, nastojale su da ojačaju rimokatolički uticaj i u Staroj Srbiji težeći da manastir Dečane pretvore u centar rimokatoličke aktivnosti na Balkanu. Ruska diplomatija se tome uporno suprotstavljala, štiteći pravoslavne Srbe i njihove crkve i manastire.

BALKAN U ŽIŽI VELIKIH SILA

- BALKANSKO poluostrvo ili Jugoistočna Evropa je vekovima bilo u središtu pažnje interesa mnogih velikih sila, pre svega zbog geopolitičkog i vojnostrategijskog položaja - kaže naš sagovornik. - Smešteno je na raskrsnici važnih puteva i izlazi na značajne pomorske puteve Mediterana i Bliskog istoka, i na ništa manje važne moreuze - Bosfor i Dardanele. Etnička i verska šarolikost, susret nekoliko velikih svetskih civilizacija uvek je, pa i danas, pružao priliku velikim silama da manipulišu tim razlikama i da oblikuju granice nacionalnih država prema sopstvenim interesima. Odnosi iz 19. veka ne mogu se, naravno, preslikati, ali postoji podudarnost i kontinuitet u nacionalnim interesima pre svega velikih zapadnih država. Njihova politika je najodgovornija za to što je pojam balkanizam postao sinonim za međuplemensku zavađenost i što se govori o Balkanu kao buretu baruta, a ne kao kolevci civilizacija koje stoje u temelju moderne Evrope.