MOĆ NEŽNE RUKE: Kamen uzvraća svojom lepotom, snagom i prirodnošću

Ovo tvrdi Tatjana Karavelić, mlada vajarka, čija se izložba "Polihromija u kamenu", u Galeriji RTS Kluba, u Hilandarskoj ulici, koja je izazvala veliko interesovanje publike, zatvara danas. Reč je o postavci koju čini više od 20 skulptura, nastalih tokom četvorogodišnjih doktorskih studija na Fakultetu primenjenih umetnosti.

Autorka koja je na FPU, na predmetu vajanje, od 2017. godine saradnik u nastavi, oprobala se, kako kaže, u različitim materijalima, savremenim i tradicionalnim.

- Kamen poseduje određene karakterističnosti kao što su kompaktnost i otpornost u različitim uslovima, pa su skulpture od kamena zahvalne i u smislu trajanja u bilo kom prostoru - nastavlja sagovornica, za koju je rad u kamenu bio podsticajan i kao korespondencija sa starim majstorima ali i duhom tradicionalnosti. - Na kraju, kamen uzvraća svojom lepotom, snagom i prirodnošću, a ono najvažnije sa aspekta vajarke, uslovljava posebno tumačenje forme u skulpturi i njen konačan izgled.

Dela koja je predstavila, nastala su od kamenja različitih svojstava, tekstura i boja, odnosno, kako umetnica objašnjava "temelje se na višebojnim potencijalima unutar trodimenzionalne forme, putem sklapanja, usecanja, stapanja, spajanja i preklapanja različitih vrsta stena u zasebne apstraktne, asocijativne, skulptorske celine":

- Svaka stena za sebe poseduje sopstvenu višebojnost, u vezi sa tim, izvedeni su radovi putem integrisanja prirodnih materijala, tačnije stena različitih geneza. Kroz istoriju umetnosti polihromija je zastupljena u drugačijim principima komponovanja, dok se u ovoj izložbenoj celini može naslutiti suprotan smer izražavanja. U skulptorskoj praksi, boja nema prioritet u odnosu na tumačenu formu. Međutim, u ovoj postavci pokušaj je da boja doprinese dinamičnosti i komplementarnosti forme zarad jedinstvenog skulptorskog izraza.

Izvedene u najčvršćem materijalu, skulpture Tatjane Karavelić, ipak, deluju mistično, gotovo, prozračno, što nameće pitanje, da li se i u vajarstvu može govoriti o "ženskom rukopisu":

Skulpture izvedene rukom vajarke deluju senzibilnije i nežnije - smatra sagovornica. - Likovni jezik je pročišćeniji i uglavnom je svedenije kretanje forme. Verujem da je neophodno da umetnice neguju estetiku koja im je prirodom data.

Velike vajarke koje su stvarale na našoj likovnoj sceni u drugoj polovini 20. veka, na različite načine su uticale na nju:

- Angelina Gatalica mi je važna zbog istrajnosti u skulpturama od kamena, ali i lepoti u tumačenju forme, a Olga Jančić je na neki način simbol ženske skulpture koje su uglavnom sferičnog sadržaja, ali i vrlo intimne. Olga Jevrić je doprinela snažnim i radikalnim stvaralaštvom u skulpturi, dok se kod Ane Bešlić se uočava radoznalost i slobodna korelacija ideje i materijalizacije u skladu sa modernom skulpturom. Sve ove vajarke su karakteristični primeri "ženskog rukopisa", ali i veliki uzori za nas mlade umetnice - zaključuje Tatjana Karavelić.

ASOCIJACIJA NA VEČNOST

KAMEN, kao tradicionalni materijal, se koristi od praistorije pa do danas, shodno tome, ovaj materijal je deo kolektivnog pamćenja ali je i asocijacija na večnost - ističe vajarka. - Svakako da je i kamen već unapred odredio ulogu u skulpturi, ali najveći značaj poseduje početna ideja... Zapravo, realizovane ideje i kamen deluju zajednički i neodvojivo.