GOST "NOVOSTI": Radoslav Rale Zelenović o pola veka karijere posvećene pokretnim slikama

Zelenović je 1995. ustanovio nagradu "Zlatni pečat", koju su do sada dobili velikani svetskog i domaćeg filma. Svojim neumornim radom na očuvanju filmskog nasleđa, sada ju je i sam zaslužio.

- Po uručenju, jedan prijatelj mi je rekao da sam u dobrom društvu. Pa, naravno da jesam, kad sam sam birao društvo - polušaljivo kaže, za "Novosti", Radoslav Rale Zelenović.

Nekadašnji urednik Filmskog programa u Domu omladine, potom u Televiziji Beograd, dugogodišnji direktor Jugoslovenske kinoteke, upravnik Audiovizuelnog arhiva i centra za digitalizaciju SANU, suosnivač Palićkog festivala, dobitnik Sretenjskog ordena, francuskog Ordena viteza umetnosti, Vukove nagrade, kao i Nagrade grada Beograda, Zelenović se prisetio svog poluvekovnog rada na filmu.

- Bio sam amater u Domu omladine, a onda to svoje prikazivačko iskustvo od nekoliko stotina gledalaca proširio na nekoliko miliona u Televiziji Beograd. Ta 1992. je bila teška godina, nije bilo preporučljivo napustiti relativno lagodno mesto u Televiziji Beograd i zameniti ga Kinotekom, niti osnovati Palićki festival, ali nikada nisam zažalio. Svom sinu Đorđu i mojim studentima često sam govorio: "Čuvajte se, deco, da ne zapamtite život po rizicima koje niste prihvatili." Ja sam sve svoje rizike prihvatio, ali me uvek vodila ista nit, ljubav prema filmu - govori Zelenović.

Prvi domaći dobitnik "Zlatnog pečata" bio je Emir Kusturica, a danas je tu plejada najznačajnijih imena naše kinematografije: Bata Živojinović, Milena Dravić, Dragan Nikolić, Dušan Makavejev... Zelenović kaže da je 1995. "Zlatni pečat" izmislio "iz nemoći, besa, povređenosti".

- To je bilo vreme kada smo bili zaključani sa svih strana, niko nam vrata nije otvarao. Hteli smo da smislimo nešto što bi nam pomoglo da ljude od autoriteta iz sveta filma dovedemo u Kinoteku. Onda smo počeli da zovemo prijatelje - Đuzepea de Santisa, Tea Angelopulosa, Nikitu Mihalkova, Liv Ulman... Oni su se odazivali i dolazili da prime "Zlatni pečat". Bilo nam je važno da, uprkos svemu, živimo i postojimo. Svi ti naši gosti bili su dobri ambasadori, jer se o našoj nagradi pisalo i u njihovim zemljama.

Kada je počelo bombardovanje 1999, priseća se Zelenović, prvi se oglasio Angelopulos sa dirljivim pismom, a potom i veliki Bernardo Bertoluči sa "upozorenjem onima koji planiraju bombardovanje da se u Beogradu nalazi jedan od dva ili tri najznačajnija filmska arhiva na svetu i da će biti veliki greh ako uništimo taj deo prošlosti".

- Ti ljudi su se pokazali na delu kada je nama bilo potrebno i to se mora ceniti!

Od njegovog postavljenja za direktora Kinoteke 1992, učinjeno je mnogo toga - napravljen je savremeni depo, centar za digitalizaciju, renovirana zgrada u Kosovskoj - ali je Zelenović, s pravom, najponosniji na novu zgradu Kinoteke u Uzun Mirkovoj.

- Na tom mestu je nekad bio Zavod za patente, ali je zgrada bila napuštena i urušena. Iako su mi nudili neke druge prostore ja sam želeo ovaj jer je imao bioskopsku salu. Dobili smo 1995. ključeve, a onda je krenula bitka. Dve godine kasnije je prestalo finansiranje, a onda nam je 2000. zgrada uzeta, jer bi, po proceni tadašnje Direkcije za imovinu, za državu bilo korisnije da tu bude robna kuća firmirane robe nego Kinoteka. Bilo je tu i pretnji i otimanja i ljudi koji su se šetali tuda, merkali zgradu... Šest godina smo se tužili sa državom i na kraju dobili spor. Počeli smo da je radimo 2007, a 2011. smo se uselili.

Zelenović objašnjava koliko je ovo novo zdanje doprinelo imidžu Kinoteke.

- Sve te stvari koje su decenijama skupljane u Kinoteci odjednom su postale dostupne javnosti. Čaplinov štap, kamera braće Limijer, nisu više bili samo inventarski broj već si to mogao da vidiš uživo. Ta percepcija o Kinoteci kao o velikom arhivu tada se bitno promenila.

Oduševljenje ovim arhivom nisu krili ni gosti:

- Lik Beson je došao ujutro u Kinoteku, u lošem raspoloženju, ali kada smo ga iz starog dela poveli do novog depoa bio je oduševljen. U jednom trenutku, odgovarajući na poziv svom sagovorniku na telefonu kazao je: "Ti ne znaš šta se meni sada dešava. Ja prolazim kroz filmski raj".

Prisetio se i Jiržija Mencla koji je "Zlatni pečat" Kinoteke smatrao jednim od najvažnijih priznanja u karijeri, uprkos tome što je u svom vlasništvu imao i Oskar.

- Tih devedesetih godina Mencl nije baš bio blagonaklon prema nama, nije lepo pričao o našoj zemlji, ali je ipak došao u Beograd po nagradu i tada je obišao Kinoteku. Po povratku u Srbiju drugim povodom, nekoliko godina kasnije, tražio je da me vidi, rekao mi da je izgubio "Zlatni pečat" i tražio da mu napravimo drugi primerak. Pitali su ga tada zašto mu je toliko važan "Pečat" a on im je odgovorio da naša Kinoteka ima neverovatnu arhivu čeških filmova koji su poslati u Srbiju na čuvanje tokom intervencije Rusa u Češkoj. "Jako mi je važno da imam nagradu od ljudi koji se prema filmu odnose sa toliko puno poštovanja", poručio je tada Mencl.

I u Kinoteci i u SANU Zelenović je radio na očuvanju kulturnog blaga:

- Kulturna dobra su neobnovljivi resursi, kad nestanu, nestanu zauvek. To je ono što je svaki direktor Kinoteke i svi njeni zaposleni imao na umu od njenog nastanka do danas, tu borbu za očuvanje kulturnih dobara. Pre 125 godina, u tadašnjoj kafani "Zlatni krst" na Terazijama bila je prva projekcija na Balkanu. Tu je danas, kako dolikuje tranziciji - kockarnica! Na stubu stoji ploča sa natpisom da je tu održana prva filmska projekcija, ali je ceo stub išaran i izlepljen i sve je jedva vidljivo. E, u Kinoteci se prema filmskoj istoriji odnosimo suprotno od toga, sa najvećim poštovanjem.

Svodeći račune, posle pola veka karijere, Zelenović lako priznaje da je imao "baš milostiv život".

- Kad zatvorim oči, sve te uspomene, susreti, poznanstva, slike koje naviru čine me srećnim i ponosnim. Za mladića koji je 1968. iz Kosova Polja došao u Beograd, druženje i saradnja sa velikanima sedme umetnosti bile su pravi blagoslov. Moj otac je bio istovremeno i železničar i direktor bioskopa, a ja sam se uspavljivao slušajući zvuke iz obližnje improvizovane sale. Sećam se da sam od majke dobio velike batine kada sam jednom, dok sam bio u kazni, iskočio kroz prozor, i bosonog, po snegu, otrčao da vidim najnovijeg Čaplina. To isto dete će u jednom trenutku, u svojoj kući u Koraćici sa suprugom ugostiti velikog Đuzepea de Santisa, jednog od tvoraca neorealizma, i sa njim raspravljati o filmu.

I SIN ĐORĐE NjEGOVIM STOPAMA

SIN Raleta Zelenovića, Đorđe, krenuo je očevim stopama i posvetio se filmu. Ljubav prema pokretnim slikama upijao je u porodici, a naš sagovornik ističe da je veoma ponosan na njega:

- Goran Marković, Điđa Karanović, Zoran Simjanović i ja smo svojevremeno igrali tenis na Kalemegdanu, a moj sin Đorđe je bio beba, u kolicima. Čim zaplače, dok se mi svađamo na terenu, onaj ko je slobodan krene da ga ljuljuška. I na porodičnim druženjima uvek je bio tu, uz nas, slušajući razgovore. Godinama kasnije požalim im se kako Đorđu baš ne ide matematika, a oni mi odgovaraju: "Pa, kako da mu ide kad ga odmalena cupkamo u krilu i pričamo mu samo o filmu".

PRIJATELjSTVO SA DE SANTISOM

ZELENOVIĆ se priseća ranojutarnjih ćaskanja sa Kenom Raselom na Paliću, razgovora sa oskarovcima, velikanima filma, kaže da su svi koje je dočekivao ostavili neki trag, ali su neki "ipak draži od ostalih".

- Đuzepe de Santis je bio levičar i sve stvari koje mi je poklonio su bile crvene boje - džemper, mašna... I danas, kada je neki važan događaj i kada želim da se osetim posebno, kao nedavno na uručenju "Zlatnog pečata", ja stavim crvenu mašnu koju sam od njega dobio na poklon.