DAROVITA PERA U TRI GENERACIJE: Izložba o Bojićima - Milutinu, Radivoju, Dragoslavu, Mirku i Zoji

Njihova plemenita želja, ostvarila se čak kroz tri generacije potomstva: najstariji Milutin, jedan je od najznamenitijih srpskih pesnika, sin Radivoje bio je diplomata i prozni pisac, a Dragoljub, ugledni profesor. Dragoljubov sin Mirko Bojić (1932- 2020), bio je poznati novinar i putopisac, a njegova ćerka Zoja, ugledni je istoričar umetnosti i naučnik.

O svima njima "Bojićima od pera", izložbu u paliluskoj biblioteci "Milutin Bojić", napravila je Olga Ječmenica.

- Kada se spomene prezime Bojić, prva književna asocijacija je Milutinova "Plava grobnica", ali iza njega nisu ostale samo "Pesme bola i ponosa", već i druge zbirke, soneti, spev "Kain", prozne beleške, mnoga drmaska dela - priča, za "Novosti", autorka postavke koja uz manje poznat opus autora "Plave grobnice", predstavlja i književne domote njegovih srodnika i potomaka.

Uz dosta porodičnih fotografija, postavka "Bojići od pera"otkriva da su Milutin, Radivoje i Dragoljub imali sestre Danicu i Jelicu, da je otac Jovan umro 1911. kada je najstarijem detetu bilo 19, a najmlađem šest godina. Majka Sofija umrla je četiri godine kasnije. Dva najstarija sina prešla su sa vojskom Albaniju, Milutin je otipao na Krf, a Radivoje u Francusku sa đacima.

Na primerku "Pesama bola i ponosa", koji je na Vidovdan 1917. u Solunu, posvetio bratu Radivoju, čita se: "Mome dragom Radu, sa željom da što pre budemo u našoj lepoj otadžbini, gde će raditi sa više volje, manje bola, a mnogo ponosa."

Čast da uručuje nagradu sa imenom autora "Plave grobnice", odnedavno preminulog oca Mirka, preuzala naslednica Zoja

- Radivoje je, posle rata završio prava i pored uspešne karijere diplomate, bavio se i književnošću - dodaje autorka postavke. - Iza sebe je ostavio dve zbirke pripovedaka i tri romana. - Iza Dragoljuba, koji je završio Filozofski fakultet, katedru za minerologiju i geologiju, nema objavljenih književnih radova. U rukopisu je sačuvana drama u stihovima o Svetom Savi, koja se stilski najviše oslanja na Milutinova dela.

Naslednik ovog član uprave Srpskog geološkog društva, profesora u Trećoj i Šestoj muškoj realnoj gimnaziji, Mirko Bojić, novinarski vek proveo je uglavnom u "Politikinoj" kući. Njegovo Bojićevsko pero beležilo je reportaže iz svih delova sveta - od Čukotke, preko SAD, Afrike, Azije, pa do Kube. Bio je glavni i odgovorni urednik "Ilustrovane politike", dopisnik iz Indije, odakle je doneo putopise, koje je "Prosveta" objavila u knjizi "Zemljo Indijo".

- Porodica Bojić, zahvaljujući upravo Mirku, izlazila je uvek u susret našoj bilioteci, kako bi zajednički sačuvali uspomenu na Milutina Bojića - ističe Ječmenica. - Oni baštine njegove rukopise, ali i ličnu biblioteku, pa su nam desetak knjiga ustupili na digitalizaciju. Na njima posebu vrednost ima ono što je zapisao na marginama.

Uvek su Bojići, priča saogovornica uveličavali važne datume za biblioteku, posebno dodelu nagrade za mlade pesnike:

- Do pretprošle godine to priznanje predavao je Mirko Bojić. Prošle, zbog korone nije bilo uručenja, a ove godine je tradiciju preuzela njegova ćerka Zoja.

Najmlađa među "Bojićima od pera", čija se biografija našla na postavci, sa bibliotekom je sarađivala i postavljajući izložbu o likovnom opusu Živojina Pavlovića. Tu je gostovala i njena postavka o časopisu "Umetnički pregled", koji je uređivao njen deda po majci - Milan Kašanmin. Kao doktor istorije umetnosti Zoja je predavala na dva australijska univerziteta, u Sidneju i Kanberi, a za studiju "Antički istoriografi umetnosti i Kalistrat o skulpturi" dobila je nagradu "Nikola Milošević".

AZIL

PRVI tekst "Tišina", Radivoje Bojić je objavio 1919. u časopisu "Dan". Između dva rata bio je aktivan u UKS, kao dugogodišnji blagajnik, a aprilski slom zatekao ga kao savetnika Jugoslovenskog poslanstva u Berlinu, odeljenje u Beču. Posle rata se zaposlio u Ministarstvu spoljnih poslova, dobio nameštenje u Bernu, a potom 1949. zatražio politički azil. Zarađivao za egzistenciju kao prevodilac. Njegov tekst "Milutin Bojić, pesnik Srbije", kao separat je štampan, 1968. Porodica čuva i studiju za roman iz tri dela "Čađava greda", pisanu tokom okupacije.