KNJIŽEVNA KRITIKA: Povlašćeni svetovi

Ono što na čitaoca ostavlja najjači utisak jesu igre s pripovedanim vremenima i mestima, sa samom prirodom pripovedača i junaka. Naime, svi junaci priča okupljeni u ovoj zbirci, svako na svoj način, čeznu za povlašćenim svetovima. Oni su misteriozni, veliki usamljenici, često introverti, istovremeno i neobični avanturisti, stvaraoci i posvećenici, ponekad i marginalci, koji žele da se odmaknu od stvarnosti - od manifestacija uslovljenih istorijom, ponekad i od bolesti i neminovnog odlaska bližnjih. Njihove ruke uvek su ispružene "ka svetlosti, ka dalekim obalama novog sveta".

Zbog toga su njihova utočišta u oniričkom. Tu je moguća paralelna egzistencija, onakva za kakvom čeznu. Ona je moguća i u vremenskim odsecima koji su takođe paralelni, a ne pripadaju svetu snova, već su negde "med javom i med snom". Iz njih se, po nužnosti koja proističe iz realnosti, može iskoračiti, u njih je moguće vratiti se i okrenuti se sebi. Slobodni smo da kažemo da na takvim stranama ove knjige osećamo odjeke svetova literature Gorana Petrovića, mogućih svetova u koje iskoračuju, u kojima borave i iz kojih se po nužnosti vraćaju i junaci njegovih dela.

Neki od junaka priča Nebojše Lapčevića u različitim okolnostima i u složenim duševnim stanjima sreću se sa svojim dvojnicima, koje najčešće ne prepoznaju, neki od njih sa svojim animusom ili animom, vodeći razgovore koji su gotovo uvek obojeni erosom.

Kod većine njegovih junaka eros je živ, prisutan, pa čitalac uočava da junaci uglavnom vole sebe, uživaju u sebi, kao i u drugima. Po eksplicitnosti erotike koja je vrlo funkcionalna i, ne tako česta u našoj savremenoj književnosti koju pišu muškarci, odlikuju se ove priče.

Većina junakinja su, kako se pripoveda, "pojebljive", "prirodnih sisa", "blistavog, bludnog izgleda", "razbuktale kao aleksandrijska biblioteka", s jasnim namerama i željama koje neupitno realizuju.

U nekolikim pričama koje se zasnivaju na tim motivima erotske želje i igre predstavljene su i onako kako je to karakteristično za renesansnu književnost. Neke od njih pripovedaju žene:

"Jarbol jedanput podignut ne prestaje biti jarbol, dok ga ne sruši onaj koji ga je podigao. Ja sam ga podigla. Protegni se, jarbole, sa svojim jarbolištem, na četiri vetra što drže kao zid četiri strane sveta."

U nekima od tih priča uočavamo upotrebu ironije u funkciji snižavanja konkretne situacije, kao i u funkciji snižavanja tekovina određenog društvenog trenutka, na primer, titoističkog razdoblja, naizgled prosperitetnog, spokojnog, posebnog po bratstvu i jedinstvu, u kojem se ponekad dešavalo i nešto o čemu se ne govori:

"Usta su mu zjapila dugim jezikom poput otvorenog šlica na gaćama `harašovkama`, koje je prosto obožavao. Od služenja vojske na Brionima su mu, kako je on šeretski govorio, `legle te hlače iliti domaćinke, sada bokserice, srcu tela moga`. Mesečina je sve to osvetljavala neujednačeno, njegovu šepavu, ranjenu nogu. Nikada nije hteo da prizna da li se sam puškom upucao ili je to učinio drug nehotice il` s namerom. O tome se nikada ne govori".

O čemu god da je priča, ona je uvek o pričanju, možemo zaključiti iz "Rukopisa u terakoti", kao što je svaka priča iz te knjige o Adamu i Evi, što osim do sada navedenih potvrđuje i "Priča o sejaču". I koliko god bi nam se, kao običnim ljudima, a posvećenim čitaocima, učinilo da o tome znamo mnogo, razumećemo da nam pisac implicite kazuje da je to ipak tera inkognita. U harmoniji s muzikom i biljem - Adam odlazi u povlašćeni svet ne želeći ništa da ponese od blagodati savremenog sveta, kao ni, po Unamunu, "tragično osećanje života". Takav je i Nebojša Lapčević - na putu ka oltaru priče i bilja.