ZAŠTO DRŽAVA NE ŠTITI ĆIRILICU: Srpski jezik u sumraku politike

Knjigu se jedino usudio da objavi izdavač "Glas crkve" iz Šapca. Profesor Košutić je nagovestio šta znači nebriga o srpskom jeziku i šta čeka srpski jezik u godina koje slede. Knjiga je skoro nezapaženo prošla kod srpske kulturne javnosti, što je odgovaralo ondašnjoj srpskoj političkoj delatnosti. Negde u isto vreme, pojavljuje se i "Zbornik Sumrak Lovćena" o miniranju Njegoševe kapele na Lovćenu i prekopavanju Njegoševih kostiju. Lovćen je tada okovan mermerom i postavljen spomenik Ivanu Meštroviću, a Njegoš, u decenijama koje slede proteran iz školskih programa u Crnoj Gori i proglašen genocidnim pesnikom. I opet, u isto vreme, pojavljuje se i Antologija srpskog pesništva o Kosovu pod naslovom "Leleču zvona dečanska". Andrićevski rečeno, pošto su pesnici samo budni, Antologija označava progon i strah od progona srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, dok su srpski političari ćutali i čuvali svoja postavljenja, dotle su se Šiptari valjano osilili da bi ostvarili svoje ciljeve sa kojima se danas nosi srpska država.

U istoriji civilizacije ne postoji primer da se od jednog jezika pravi više jezika i da se jedan jezik preimenuje po političkim diktatima, ne postoji primer kao što je slučaj sa srpskim jezikom

Srpski jezik i njegovo ćiriličko pismo u ovom i ovakvom kontekstu posmatrano, oslikava sudbinu sopstvenog naroda. Srbi su svedeni u okvire okrnjenih granica države Srbije, u Sloveniji ih ne registruju, iz Hrvatske i Bosne su prognani, a u Crnoj Gori proglašeni za Crnogorce, a ostatak za nacionalnu manjinu i politički marginalizovani. Dakle, naum da Srba nema van granica Srbije, a da se u Srbiji svedu samo na Srbijance se polako ostvaruje. U istoriji civilizacije ne postoji primer da se od jednog jezika pravi više jezika i da se jedan jezik preimenuje po političkim diktatima, ne postoji primer kao što je slučaj sa srpskim jezikom. Srpskohrvatsko jezičko zajedništvo je Srbe žestoko koštalo, pa tako danas možemo govoriti o srpskom jeziku i srpskim jezicima pod drugim imenima: hrvatskom, bosanskom, crnogorskom. Besomučno čerečenje srpskog jezika se odvijalo pred očima srpskih političara i srpske kulturne javnosti, a da o tome nije bilo skoro nikakvih reakcija (izuzev usamljenih glasova profesora Miloša Kovačevića, Jelice Stojanović, Aleksandra Milanovića i dr). Da zlo bude veće, srpski političari su jedva dočekali da bosanskom jeziku u Srbiji daju status manjinskog jezika, a ministar koji je to potpisao kasnije je menjao fotelje uz nova nameštenja. Pristaše takve jezičke politike da se srpski jezik što više sakati iz raznih vladinih i nevladinih organizacija, zdušno su podržavali takve projekte uz nekakva objašnjenja o ljudskim i manjinskim pravima.

Mada, i vrana razlikuje gakanje gavrana od cvrkuta senice. Drugim rečima, svakome je jasno, osim srpskim političarima, da manjinski jezik ne može dobiti taj status ukoliko se u 99% jezičke strukture i ukupnog leksičkog fonda poklapa sa nacionalnim standardnim jezikom, u ovom slučaju, tzv. bosanski sa srpskim jezikom.

Politički sumrak u koji je uguran srpski jezik i njegovo pismo vidljivi su na svakom koraku: knjižarski izlozi, dnevne novine na kioscima su skoro potpuno zalatiničene, iz kojih skoro stidljivo izviri poneki ćirilički naslov i naziv. Nepismenost je skoro očigledna, najmanji nedeljni fond časova za nacionalne predmete, a posebno za srpski jezik uzrokovali su da nam studentska populacija skoro i ne zna pisanu ćirilicu. Gramatika se jedino izučava u osnovnoj školi i to u skučenom fondu časova. Ako tome dodamo i opterećenost nastavnika raznim pisanijama izveštaja i planova, onda nam je još jasnija erozija školskog sistema. Političarima je, izgleda važnije da postave poslušne direktore nego da se pozabave rekonstrukcijom školstva.

Uz sve ovo, ne treba zaboraviti da intelektualnost ne nedostaje našim političarima, ali su očito u raskoraku sa elementarnim postulatima patriotizma. Jer bez patriotizma, njihovo delovanje predstavlja samo isprazno i pusto dobošarenje. Srpski jezik i njegovo ćiriličko pismo predstavljaju osnovnu duhovnu vertikalu u našem desetovekovnom postojanju na ovim prostorima. Zbog toga je Predlog izmena Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma nasušna potreba za spas srpskog opstanka. U suprotnom, ćiriličko seme će proklijati kao u podgoričkoj skupštini ove godine gde je zakopana ćirilica proklijala u potpisima poslanika vladajuće koalicije. Vreme je da se probudi srpska kulturna javnost i stane otvorenije u odbranu srpskog jezika i njegovog pisma jer u suprotnom, ona niti je srpska niti je kulturna.

Na Spasovdan, 2021.

SKUPŠTINA ODBACILA PREDLOG ZAKONA O ZAŠTITI ĆIRILICE

Republički sekretarijat za zakonodavstvo odbacio je postojeći Predlog izmena Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama, kojima se štiti ćirilica.
Predlog izmena uradilo je 2017. godine Ministarstvo kulture u saradnji sa predstavnicima Odbora za standardizaciju srpskog jezika SANU.
Sekretarijat je obelodanio da smatra da predloženi zakon nije dobar i da Ministarstvo kulture može da piše novi. Otišli su i korak dalje tvrdnjom da nam uopšte nije ni potreban zakon koji bi zaštitio nacionalno pismo, već će taj posao raditi strategija kulture.
Lingvisti i pisci su ogorčeni najavama da se odustaje od donošenja zakona o zaštiti ćirilice. Ocenjuju da je taj postupak primer državne nebrige, neznanja, arogancije i ignorisanja struke kad su posredi identitetska pitanja.