INTERVJU Predrag Marković: Proganjaju nas zlodusi 20. veka

Roman je naslovljen prema glavnom junaku, poznatom piscu Davidu Albahariju.

Na književnu scenu Marković je kročio još 1983. zbirkom priča "Morali bi doći nasmejani lavovi", šest godina kasnije usledila je takođe knjiga priča "Otmenost duše" i posle duge pauze romani "Zavodnik ništavila" (2017) i "Kovčeg komedijant" (2018). U međuvremenu je radio kao urednik i osnivač izdavačke kuće "Stubovi kulture" koja je bila to što i samo ime govori. jedno vreme bavio se politikom, bio predsednik Skupštine Srbije, ministar kulture, da bi od te vrste javnog života digao ruke.

* Šta vas je, osim prijateljstva, podstaklo da Davida Albaharija uzmete za glavnog junaka romana?

- Pa, Zlodusi koji proganjaju i njega i sve nas. Ali i način blagosti kojim se on izborio u tri svoja romana ("Cink", "Mamac" i "Gec i Majer") da ceo svet, na više od 20 jezika čuje priče njegove majke i oca (oboje su u stvarnom životu izgubili po dvojicu sinova i supružnike) i tragedije Jevreja i Srba na ovim prostorima u dvadesetom veku. Sve to uticalo je da napišem roman o dvojici junaka koji naivno pokušavaju da sačuvaju svoju zemlju brinući o jeziku, a u međuvremenu pogube zube. David je još u bezbrižnim vremenima uveo kao likove u svoje priče stvarne ličnosti. Prvo Rašu Livadu, pa mene, a onda čitav niz svojih prijatelja. Od Miloša Komadine do Mihajla Pantića. Reč je o staroj književnoj igri fikcije i faktografije.

* Ovde se, zbog tragičnih tema i živih svedoka, ta igra usložnjava...

- Da, zato faktografske činjenice potiču ili iz knjiga ili iz intervjua samog Davida Albaharija (ili Raše Livade.) Dok se u fikcijskom, žanrovskom sloju koristim tehnikama kojima su opisane avanture Marksa i Šerloka Holmsa, ili Sigmunda Frojda i Šerloka Holmsa, dakle, istorijskih ličnosti i književnog junaka. (Pri čemu su nama uverljiviji izmišljeni junaci.) Tragična biografija Davidove porodice porekla, opisana u njegovim knjigama, doživela je svoj nastavak u godinama dok su te knjige objavljivane i prevođene u svetu tokom građanskog rata i tokom bombardovanja Jugoslavije. Na istom prostoru. Morao sam da nađem način da opišem taj nastavak. I Derventu i Varvarin i Kladovo i Zemun i Beograd. Makar da bih nove čitaoce uputio na Davidove knjige. A stare, na skrivene slojeve tih knjiga. I ono što im je prethodilo.

* Vaš glavni junak ostavlja dubok utisak ne samo kao pisac prvog reda, već i kao čovek čije su vrline, čini se, u dubokoj suprotnosti sa ovim vremenom?

- Ne samo sa ovim vremenom. David je jedan od najhrabrijih ljudi koje sam upoznao. Zato i može da se suprotstavi Zlodusima koje mi ne vidimo. Davno sam prevodio Borhesov esej o tome kako narodi biraju za svoj reprezentativni simbol ljude koji potpuno odudaraju od njihovih kolektivnih karakteristika. Baš zbog te razlike. Nije to samo u kulturi. Pogledajte koliko se, ne samo Srbi, ljudi sa ovih prostora diče kako ih predstavlja Novak Đoković. Gospodin koji po svemu (upornošću, vizijom, radom, skromnošću, znanjem jezika, humanošću, pristojnošću, uvažavanjem drugih...) odudara od onog što mi stvarno jesmo.

* Značajne uloge u knjizi imaju i dvojica Davidovih drugara, istaknuti tihi pesnik Raša Livada i živopisni Pera Kajganić...

- Raša Livada je kao i David stvarna ličnost (prvi, najveći pesnik Zemuna; drugi, najveći zemunski pisac) dok je Kajganić izmišljeni mitski Zemunac. Ali su svi rođeni 1948. Livada i Albahari jesu dve isprepletene biografije, lične i književne. Neprestano u sporu. Što nije uticalo na njihovo višedecenijsko prijateljstvo, saradnju i međusobni uticaj. Pera Kajganić, najveći švercer jugoistočne Evrope, Davidov je drug iz detinjstva. U ovom romanu osmišljen i kao njegov antipod. Večiti dečak. Jedan od onih Zemunaca koji odbijaju i da pređu most ka Beogradu. Ili da napusti Evropu. U romanu "David protiv Otužnog Zloduha" on pomaže glavnom junaku da se izbori sa mrtvima da bi nastavio da živi. U sledećem romanu, "Zemunska Knjiga mrtvih", ako uspem da ga završim, on je glavni junak i pomagaće mrtvima da ih mi živi ostavimo na miru. I to je staro pravilo. Da bi čitalac uživao u avanturi junaci se pojavljuju u opozitnom paru. Don Kihot i Sančo Pansa. Šerlok Holms i doktor Votson. Ili na primeru stripova, jedine literature koju Pera Kajganić čita: Zagor i Čiko.

* Niz priča iz dalje ili bliske prošlosti Zemuna i Beograda pokazuju koliko istorija na tragičan način može da menja ljudske sudbine...

- Da, od Hansa Kristijana Andersena koji pristaje na obe carine (u Zemunu njegov brod pregleda otac Branka Radičevića) do dva logora koji su se u razmaku od dve godine nalazili sa dve strane mosta na zemunskoj obali. Prvi, prihvatni logor za Nemce, folksdojčere izbegle iz Bukovine i Besarabije 1940. na prostoru današnjeg Muzeja savremene umetnosti; i drugi, logor na Starom sajmištu u kom će u prvoj polovini 1942. biti ubijeno skoro 8.000 Jevreja, a potom do sredine 1944. još 11.000 Srba. Posle rata je tu bila popularna plaža "Kopakabana" i sedište omladinskih brigada a danas, ako je verovati novinama, mesto održavanja korona-žurki.

* Roman je obojen finom dozom humora i ironije, kao i u vaše dve prethodne knjige. Je li to (samo)odbrana od tolike nesreće u ljudskim životima?

- Koliko god priželjkivali, humor nije lek. Ali jača imunitet, kako se danas kaže. I obesmišljava patetiku. Ne verujem da bi se čitalac probio kroz mučne slojeve ovako obimnog romana da nije ojačan tim imunitetom. Ne verujem ni da bih ja uspeo da se tokom pisanja nisam prisećao momenata u kojima smo se David i ja ironijom branili i hrabrili uoči i tokom raspada zemlje.

* Zašto jednu rečenicu nekoliko puta ponavljate u knjizi: "Ništa nije onako kako izgleda"?

- Ovo klasično upozorenje se najčešće ponavlja u tri poglavlja o Dunavu koja takođe nose isto ime, po Isaku Njutnu, koji je razložio svetlost i formulisao zakone mehanike ali se kao alhemičar bavio i sažimanjem događaja u istoriji. (A ko god je video portrete Isaka Njutna i mladog Albaharija dok je nosio grivu od kose zapanjiće se sličnošću.) No, ima i praktičan značaj. Da čitaoca upozori koliko se prostor Zemuna i Beograda kojim se junaci kreću poslednjih pola veka izmenio do neprepoznatljivosti. Da ne pominjem da su to poglavlja u kojima se govori o Kladovo transportu o čijoj tragediji savremeni čitalac ne zna ništa, ali i o sudbini Goranaca ili gastarbajtera o kojima ima iskrivljenu sliku. Konačno, da bih podsećao čitaoca da isto pravilo važi i danas. Ne zaboravimo, cela horor avantura odigrava se tokom ovogodišnje Bogojavljenske noći, januara 2021. Dakle, u vreme opšte površnosti i privida.

SLOBODAN ČITALAC

* POSLEDNjIH godina u biografskoj belešci navodite da živite u Beogradu "kao slobodan čitalac".

- "Živi u Beogradu kao slobodan čitalac" piše na koricama svih mojih knjiga, od "Otmenosti duše" 1989. do danas. Samo što se značenje ove sintagme menja. Tada je to bio sažet opis poslova književnog kritičara i urednika. Danas je metafora. Sa dozom samoironije. Moguće da će na narednoj knjizi neki urednik dodati jednu reč. Recimo: "Živeo i umro u Beogradu kao slobodan čitalac."