POGLED ISKOSA - Crtežom protiv korone

Kao ambasador u Berlinu 1941. godine, ukidanjem te ambasade, on izlazi iz svoje rezidencije okružene ogromnim parkom, sa poslugom, odbija predlog da otputuje u Švajcarsku i nastavlja vozom u okupirani i srušeni Beograd, gde se useljava u samačku sobu stana u Prizrenskoj ulici. Tu za četiri godine, okružen najnužnijim nameštajem, znači: sto, krevet, "kraljica peći", ormar i polica sa ne više od deset knjiga, Andrić piše "Na Drini ćupriju", "Travničku hroniku" i "Gospođicu", ne računajući zapise koji su kasnije ušli u "Znakove pored puta". U kasnu jesen 1942. u hladnom danu, zatiču ga kako sedi za malim slabo osvetljenim stolom, u zimskom kaputu, sa kapom na glavi i rukavicama bez prstiju. Upravo je završavao roman "Na Drini ćuprija", za koji je kasnije dobio Nobelovu nagradu. To je vreme kada je izgledalo da će Treći rajh trajati hiljadu godina, a svi Sloveni biti zbrisani.

Godine 1999, dok su NATO bombe padale po Beogradu, uz zavijanje sirena slikar Željko Tonšić je uporno odlazio u svoj zemunski atelje. Naslikao je u znak otpora zlu i duhovne nadmoći jednog od najlepših anđela ne samo u novijem srpskom već i svetskom slikarstvu.

Navedena su dva stvaraoca koje ceni slikar i crtač Zoran Krulj (Titograd, 1957). U vreme pandemije korone, kada mnogi ne znaju šta će sa sobom, podležu mentalnim bolestima i urlaju u četiri zida, on je našao izlaz u stvaralaštvu, serijom crteža većih formata dao je otpor bolesti. Ispoljio je čisto crtačko umeće, umeće crteža kao samostalne likovne discipline, studioznog i detaljnog, analitičkog i razigranog, kakav se nekada negovao kod nas, a sada se sve više zaboravlja. Na njegovim crtežima, slavljima iracionalizma, nalaze se i poetski zapisi, ispisi i tekstovi Ive Andrića, što je u našoj crtačkoj praksi započelo sa crtačem i profesorom večernjeg akta Draganom Lubardom i Leonidom Šejkom. Niče na Kruljovoj umetničkoj steni, obali podsvesti, svet živuljki i fantastičnih bića, ptica sa ljudskom glavom i rukama, čudovištima koja zabavljaju i vesele. Prizori su ispunjeni humorom i vedrinom, galimatijas likova i formi izveden je na sunce, obiluje mnoštvom sitnih detalja, precizno crtanih i, po pravilu, jednom većom centralnom figurom u sredini, u prednjem planu.

Reč je o majstoru crtaču, koji se ne oslanja na Veličkovića, Dada Đurića i Voja Stanića, već ih citira. Kod njega je sve gusto tkano, isprepleteno do zbunjivanja posmatrača, halucinantno ali sjajno. Zasnovano na tradiciji karikature i pre svega groteske, koja je uvek vrhunski izraz fantastičnog, traju ovi crteži kao plemeniti trag u vremenu. Nastali su i na nasleđu Šejkinih aglomeracija i đubrišta, u pozadini ovih prizora, ali se sada umesto pesimističke vizure, neki moćni Crnogorci izdižu i prekoračuju civilizacijski otpad.