KNJIŽEVNA KRITIKA -SLIKA GENERACIJE: Katarina Mitrović, "Nemaju sve kuće dvorište", "Enklava", Beograd, 2020.

Bez razlike - njihove ličnosti i raspoloženja karakterišu depresija, ili anksioznost - bezvoljnost, različiti strahovi, nemogućnost njihovog prevazilaženja, osećanje suvišnosti, osećanje nevoljenosti, potpune dezorijentacije - i u duhovnom i u fizičkom smislu, nevoljenje sebe, otuda i nemogućnost da se drugi voli, i patnja zbog nevoljenosti ili pak odsustva bar jednog roditelja, najčešće zbog bolesti, pa smrti, a neslaganje, nerazumevanje s drugim.

Tu je i seksualna dezorijentacija ili pak okrenutost biseksualnosti koja, verovatno, pruža neki vid višemogućnosti, možda osećanje da se bar o nečemu može odlučiti, da se nešto može izabrati, da ti izbori mogu biti raznoliki, da se nad nečim, ili nekim, može vladati.

Tu je i okrenutost porocima kao vid odustajanja od sebe i od svega, oličena u konzumiranju droga i alkohola, a nekada i vid okretanja svetovima u koje se zalazi konzumiranjem navedenog - kao vid utehe, trenutnosti koja je kakav-takav odmak od realnosti.

Tu je, naravno, i kada nije eksplicitno, nepoverenje u sistem, u bilo koji vid institucije, zato što, u stvari, ne funkcioniše primarna, nezadovoljstvo što se živi baš ovde i baš sada.

Kada se sve to sabere, ako tu generaciju i njihovo stvaralaštvo sagledamo sa psihološkog i sociološkog aspekta, to bi u nama, i ne samo u nama, moglo da izazove ozbiljnu zabrinutost - za pojedinca, za sadašnjost i budućnost čitavog društva - za njegovo zdravlje i kulturu.

No, ako se osvrnemo na fenomen mladosti uopšte, na stvaralačke izraze različitih generacija u mladosti, uočićemo mnogo sličnosti i nekoliko razlika.

Sličnost bi se ogledala u ličnoj dezorijentisanosti, ispitivanju svoga ja, njegovih mogućnosti i ograničenja, seksualnim i drugim eksperimentima, uključujući i eksperimente u stvaralaštvu, potrebu za stvaralaštvom, nezadovoljstvo odnosom sa bližnjima.

Razlike bi se ogledale u sledećem - svet onih koji su nekada bili mladi, dok su bili mladi, karakterističan je po odsustvu potrebe za specifičnim duhovnim komforom, koji uslovljava nečinjenje, kao i po velikoj potrebi za buntom. Ta realizovana potreba je, bar u umetnosti, dala sjajne rezultate. Toga smo svakako svesni kada slušamo staru a dobru muziku, kada gledamo stare filmove - sećamo se pojedinaca koji nisu više među nama, a bez čijih se dela kultura ne može zamisliti i koja čak i vreme u kojem su živeli boji drugačije, čini čak da i činjenice tog vremena unekoliko, u pojedinim segmentima, prihvatamo sa sentimentom.

Roman u stihovima Katarine Mitrović svakako je eksperiment - po pitanjima forme.

Junakinja tog romana, dvadesettrogodišnja Milica, priča nam svoju priču, priču svoje generacije, priču koja je dobrim delom nastala na osnovu psihoterapijskih seansi.

No, Milica dobro zna - njoj nedostaju jasno postavljene granice, od nje se zapravo ništa ne očekuje, tek ona ništa ne očekuje od sebe - ne daje niti dobija. Milica nema svoje duhovno uporište, nema "dvorište". Sve navedeno siguran je put u depresiju.

To nemanje ona smešta u avion - pothranjuje slabu nadu, (pod)svest koja šapuće da će tamo biti bolje, jer, kako cela njena generacija misli, ili bar većina, svuda je bolje nego ovde i svi su bolji nego mi. U toj mimikriji takođe neće biti "dvorišta", uparvo zato što je junakinja na put ponela sebe. No, možda će tamo, uprkos svemu, uspeti da napiše priču.