EMOCIJA I ERUDICIJA: Devet decenija od rođenja Ivana V. Lalića (1931-1996)

Glasovi mrtvih.
To nisu mrtvi glasovi
(Ivan V. Lalić, Melisa)

Jednog hladnog, vetrovitog i snegom ophrvanog martovskog dana 1996. godine upoznala sam Ivana V. Lalića. Nisam tada slutila da će to biti naš prvi i poslednji susret. Bila sam student književnosti i novinar Radio Beograda, intervju je bio dugo i temeljno pripreman kao dve jednočasovne emisije. Lalić je skuvao najbolju kafu, u sobi smo slušali Bahove fuge, a razgovor je tekao. Taj dijalog traje do danas jer glasovi mrtvih zaista nisu mrtvi glasovi. Ivan je preminuo 27. jula 1996. U tom intervjuu mi je pričao kako uskoro izlazi nešto o čemu ne može da govori, ali je to njegova zavetna knjiga koju je spremao u svojoj glavi još od 1972. godine. Bila je to zbirka Četiri kanona "koja je objavljena s proleća" 1996. godine. Tog trenutka kada je objavljena poslednja Lalićeva knjiga odmah je postala deo istorije srpske književnosti. Već 1997. Novica Petković je ponudio temu za diplomske radove iz 20. veka među kojima je bila i zbirka "Četiri kanona". Naravno, bila je to moja tema diplomskog. Tako je naš dijalog nastavljen i kroz magistarski i doktorski rad, brojne naučne radove.

Postoje pesnici od kojih se nikada nećemo odvojiti i koje ćemo nositi na svakom putovanju, u svakom trenutku zasićenja vratićemo se takvim piscima. Ivan V. Lalić danas, pored ovog mog sticaja okolnosti susreta i naučnog i estetskog opredeljenja, ima celu plejadu pesnika srednje i mlađe generacije popularno nazvanih lalićevaca, a na fakultetima u Srbiji je odbranjen veliki broj master i doktorskih radova čija tema je njegova poezija, eseji, komparativne studije i prevodi. Malo je pesnika koji i posle svog zemnog odlaska doživljavaju ovakvu recepciju, čija dela mame i naučne i pesničke duhove podjednako.

Danas posle 90 godina od rođenja možemo reći da je pred nama bio i ostao pesnik nesumnjive estetske vrednosti, jedan od najprevođenijih srpskih pisaca u poslednjih 20 godina, razumljiv na brojnim jezicima ovog sveta. Zašto je Lalićev trag tako širok i dubok?

Ivan V. Lalić je od prve zbirke pesama, a posebno od sabranih pet zbirki u jednu "Vreme, vatre, vrtovi" (1961) prepoznat u književnim i kritičarskim krugovima kao nov glas koji donosi erudiciju obojenu emocijom, otvara horizonte srpske poezije ka nasleđu antičke kulture i mitova, obnavlja sonet u poemi (ili: ciklusu soneta) Melisa. Sasvim tiho odbija da učestvuje u sukobima modernista i tradicionalista obezbeđujući sebi mesto autohtonog pesničkog glasa. Od sredine šezdesetih godina Lalić gradi svoju vezu sa Vizantijom koja će biti objavljena u Izabranim i novim pesmama (1968) kao ciklus od deset pesama "Vizantija". Tada će u predgovoru ovom izdanju Jovan Hristić pisati da Lalić i on tragaju za "novom tradicijom" objašnjavajući da je to potraga za prekinutom vezom koja seže do Vizantije, a preko Vizantije do antičke kulture i helenskog nasleđa. Time će pred nama biti jedan pravac u kome će se spajati početak naše kulture i srpske književnosti, samospoznanja o korenima koji su nasilno prekinuti krajem 18. veka, a potom sasvim zaboravljeni u 19. veku. Tek će Laza Kostić u "Pevačkoj himni Jovanu Damaskinu", a potom Milutin Bojić u istorijskim dramama i Stanislav Vinaver u putopisima podsećati na našu vezu sa Vizantijom.

Ivan V. Lalić je bio pesnik neverovatne erudicije, poliglota, jedan od najboljih prevodilaca poezije sa nemačkog, engleskog, francuskog jezika, čovek apsolutnog sluha jer nije slučajno bio unuk Isidora Bajića, čiji prsten je uvek nosio na desnoj ruci. Sin Vlajka Lalića, novinara i člana Mlade Bosne, nije mogao da zaboravi ni složenost nacionalne istorije i kontroverze savremenog sveta čije ubrzanje je gledao pomno i promišljao posebno tokom osme i devete decenije 20. veka. U zbirci "Strasna mera" (1984) Lalić je u pesmi "Poslednja četvrt" naslutio i ukazao na ubrzani raspad veka i milenijuma i novo prekomponovanje sveta i Evrope ujedinjenjem i podizanjem Nemačke. U njegovim stihovima će pred nama "neustrašivo hoditi, opevani sinovi Alpa" i kazati da "sad opasnost raste/hrani se iskustvom, pije crno mleko" aludirajući na citat iz "Fuge smrti" Paula Celana i tragediju Holokausta. U istoj pesmi pesnik, koji je dobro znao istoriju, nesumnjivo darom intuicije je zapisao: "Mesec je sebe uzeo na zub/Na nizbdici juna: poslednja četvrt,/A stoleće se jede kao mesec, usmereno/U ušće, i ubrzava pod uglom."

Već u zbirci "Pismo" (1992) Lalić će objaviti ciklus soneta nerođenoj kćeri, pred čitaocima će biti opet Melisa, posrednica između sveta živih i mrtvih, "Šapat Jovana Damskina" je već antologijska pesma savremenog doba, a kritičari i prevodioci će od kraja osamdesetih godina videti Lalića (spajajući u opusu Petrarku i Damaskina) kao mediteranskog pesnika i po kulturnom nasleđu antike, Vizantije, savremenog dijaloga Istoka i Zapada. Danas na njegov 90. rođendan možemo reći da glasovi mrtvih nisu mrtvi glasovi, a da je srpska poezija pored vrhunskog pesnika nacionalnog duha, svesna i svoje najšire mediteranske strune koja je, progovorila u šumovima mora, omiljenom Rovinju, slikama Rima, Venecije u pesmi Acqa alta. Ljubav prema moru nikad nije prestala iako je to more odnelo tragično njegovog sina Vlajka.

Zemni život je završio tačno onako kako je želeo i koliko mu je trebalo da ispeva "Četiri kanona" za 75 dana u jesen 1995. godine, a potom da mirno, kao Crnjanski, kaže: "Ispunio sam svoju sudbinu."

Tribina u UKS

TRIBINA u Udruženju književnika Srbije biće danas posvećena sećanju na Ivana V. Lalića. Program počinje u 12 sati, a učestvovaće Milosav Tešić, Radivoje Mikić, Svetlana Šeatović i Aleksandar Jovanović.