ISPOVEST Milica Hakman: Srpskom narodu ostaviću kapitalna dela svoga oca Koste

Šest decenija posle smrti našeg likovnog velikana, ovako se, za "Novosti", Milica Hakman, priseća svog oca Koste Hakmana (1899-1961), bez koga je ostala kao devojčurak od 10-11 godina. Ova istoričarka umetnosti, koja je radni vek provela na TV Beograd, posvetila je dobar deo zrelog života čuvajući uspomenu na srpskog slikara i profesora beogradske Likovne akademije, školovanog u Pragu, Beču i Krakovu, koji je svojoj zemlji doneo zlatnu medalju na Svetskoj izložbi u Parizu, najmlađeg uhapšenog mladobosanca, posle atentata u Sarajevu, rezervnog oficira Jugoslovenske vojske, koji je od 1941. do 1944. bio zatočen u nacističkom logoru u Dortmundu.

Šezdsetogodišnjicu njegovog odlaska obeležila je darom: gradu Beogradu poklonila je sliku "Stari most na Savi" i portret kralja Aleksandra Karađorđevića, nastao u godini atentata u Marselju (celih 65 godina gubio mu se svaki trag, do izložbe u Nacionalnoj galeriji 1999). Decenijama je Milica Hakman pratila rasute tragove stvaralaštva svoga oca, pozivala ljude za koje je znala da poseduju njegova dela, putovala gde god je trebalo, obilazila institucije i privatne zbirke i skupljala sve relevantne podatke o slikama u jednu svesku. Prema toj evidenciji, u muzejima i privatnim kolekcijama čuva se oko 80 dela.

- Dugo već Hakmanu nije priređena veća izložba u Beogradu, a ja znam da postoji bar 50 slika koje bi vrlo brzo mogle da se obezbede za jednu takvu postavku, koja je važna za mlade generacije, jer nije isto kada nešto vidite na računaru, ili uživo - priča Milica Hakman, prisećajući se i da je posle smrti njenog oca, nastao višedecenijski zaborav, dok ga u naš likovni život nije vratila istoričarka umetnosti Ljiljana Piletić. Ona je uz pomoć porodice Hakman, organizovala izložbe u našem Kulturnom centru u Parizu (1987), retrospektivu u Muzeju savremene umetnosti (1988), koja je potom predstavljena i u Umetničkoj galeriji u Sarajevu (1989).

Tadašnji "dogovoreni zaborav", prema njenom mišljenju, korene je imao u neslaganju njenog oca sa novim, posleratnim dobom:

- On je bio obrazovan i posle Drugog svetskog rata nije mu bilo jasno da su na Akademiji predavali profesori koji nisu imali školu. Jedne godine, student mu je bio samo Milić od Mačve, samo na njemu je zarađivao platu. Znao je da mu kaže: "Ovde samo ti i ja imamo gimnaziju." Ali, studenti su ga poštovali. Znalo se kad su Hakman i Milić, kao dva čudaka, jedan visok, drugi mali sa renesansnom kapom, ulazili u "Grčku kraljicu", da će početi "hakmanijada". I danas se prepričavaju te anegdote. Bio je izuzetno duhovit i ni prema kome nije imao pardona, ali nije ni vređao.

I izbor Miličine majke kao životne saputnice, sa kojom se oženio 1948. godine, nije pripadao tom novom svetu: Radmila je bila ćerka Save Lozanića, predratnog industrijalca, čuvenog livca crkvenih zvona. Upoznao ih je kolekcionar Pavle Beljanski, koji im je bio i venčani kum (prethodno je Hakman bio u braku sa arhitektom Bosom Pavlović, a bio je, pre rata, i u vezi sa tragično preminulom primabalerinom Eleonorom Dobjecki).

U sećanju joj je ostalo i dedino obećanje da će joj kupiti ponija, ali i mnoge druge uspomene na ovog domaćina koji je sve sam stekao, neumorno radeći.

- Bio je izvanredan majstor, nikada nije išao na more, u banju - nastavlja sagovornica. - Bomba je razorila dedinu kancelariju tokom rata, ali imam sačuvano oko 35 pisama, a jedno od njih, iz 1924. je iz Jasenovca. Za tamošnju crkvenu opštinu je radio zvona, a tada još niko nije sanjao kakav će se pogrom tu dešavati. Ta crkva je srušena, a zvuk dedinih zvona svi su opisivali kao ljudske glasove.

U duhu dobročinstva svoga dede, i Milica Hakman pripremila je svoj poklon:

- Napravila sam zaveštanje od 10 kapitalnih slika Koste Hakmana, koje želim da ostavim Narodnom muzeju - kaže za naš list sagovornica koja je o svom trošku finansirala da se u parku u Ulici Ljube Dinića obnovi bilbord na kome su bile reprodukovane slike oca i njegovog dobrog prijatelja, Živorada Nastasijevića.

Uspomenu na Kostu Hakmana čuvaju i u zgradi sa brojem 1, u ulici sa njegovim imenom na Zvezdari. Pored table na kojoj je njegova biografija uz nekoliko odabranih dela, na svakom spratu, odnedavno imaju i po jednu reprodukciju.

PAVLE BELjANSKI KAO PROMETEJ

PREDOSEĆAJUĆI smrt, u Opatiji, u decembru 1961. godine, Hakman je zatražio dve "anzis karte" - jednom se oprostio od svoje ćerke, a drugom od kuma Pavla Beljanskog.

- Beljanski je bio Prometej, princ među kolekcionarima, koji je uvek od slikara kupovao dela po najvišim cenama - tvrdi sagovornica. - Kao kum, često je dolazio na ručkove kod mojih roditelja, a oni su planirali stalno s kim će ga oženiti. On je, međutim, imao porodičnu tragediju, tokom Drugog svetskog rata, čitava porodica mu je u Svilajncu stradala od bombe koja je upala u baštu 1944. godine. Njega je spaslo što je ostao da čuva kolekciju koju je krio u sanducima. Najtužnija je bila sahrana, na kojoj je sam išao iza sedam sanduka.

U NAŠEM I ITALIJANSKOM PARLAMENTU

HAKMAN je jedini naš umetnik, čija dela krase dva parlamenta - srpski i italijanski. U italijanskoj skupštini nalazi se njegova "Mrtva priroda", koju je 1937. kupio grof Ćano, tadašnji ministar inostranih poslova Italije, a danas je u vlasništvu rimske Nacionalne galerije moderne umetnosti. Iz naše Narodne skupštine je 5. oktobra 2000. godine nestao njegov "Predeo pod maslinama", koji je tačno četiri godine kasnije vraćen (doduše oštećen), odnosno ostavljen pred vratima Narodnog muzeja.

KRLEŽINA ODMAZDA PREMA STEVANU

ROĐEN u Bosanskoj Krupi, kao treće od šestoro dece Mihajla Hakmana, sudije i Darinke Đurić, učiteljice, Kosta nije bio jedini pripadnik "Mlade Bosne": njegov brat Stevan, odležao je zbog slobodoljublja dve i po godine zatvora i kasnije postao ugledni međuratni novinar i književnik. Najstariji Mihajlo, student medicine, umro je u austrougarskom kazamatu.

- Stevan je bio stamen čovek, koji je radio kao novinar u agenciji "Avale", do svoje smrti 1938. - priča sagovornica. - Bio je književni, likovni kritičar i pisac. Sredinom dvadesetih napisao je jednu oštru kritiku o Krležinom delu, a kada je Krleža, posle rata, došao na čelo Leksikografskog zavoda, izbacio ga je iz svih leksikona. Mnogo godina kasnije, rehabilitovao ga je istoričar umetnosti Vladimir Rozić, uvrstivši ga u svoju knjigu.