ZAŠTO DRŽAVA NE ŠTITI ĆIRILICU: Latinicom do predcivilizacijske epohe

Sekretarijat je obelodanio da smatra da predloženi zakon nije dobar i da Ministarstvo kulture može da piše novi. Otišli su i korak dalje tvrdnjom da nam uopšte nije ni potreban zakon koji bi zaštitio nacionalno pismo, već će taj posao raditi strategija kulture.

Lingvisti i pisci su ogorčeni najavama da se odustaje od donošenja zakona o zaštiti ćirilice. Ocenjuju da je taj postupak primer državne nebrige, neznanja, arogancije i ignorisanja struke kad su posredi identitetska pitanja.

* * * * * * * * * * * * * * *

Ćirilica je opšteslovensko pismo, svojstveno pravoslavnim Slovenima, simbolički izraz njihove pripadnosti duhovnom sazvežđu Istočnorimskog carstva, Vizantije, ujedno i najvidljiviji dokaz prisustva u istoriji, sudelovanja u evropskoj civilizaciji. Nije poznato kada i gde je ćirilica nastala, ali je verovatno da je s manjim zakašnjenjem ponikla u senci glagoljice, privlačeći na sebe ime prvog pisma ("kюril(ov)ica") nakon što je - na velikom slovenskom prostranstvu - ostala sama. Oblikovana je u ranom srednjem veku dopunom grčkog uncijalnog pisma, karakterističnog za IX-X vek, iz kojega je preuzeto svih 27 znakova i - ugledanjem na glagoljicu, uz stilsku preradu - dodato još petnaestak naročitih slova potrebnih slovenskom jeziku. Iako naši prvi istočni susedi rado prisvajaju ćirilicu, prisvajaju i sam staroslovenski jezik svetih Ćirila i Metodija, praktično i čitavu književnost na njemu, a time, na posredan način i sve spomenike na starom književnom jeziku kod Srba, nema dokaza da je ćirilica nastala staranjem nekoga od njih, kao što je za jezik već očigledno da nije njihov, nego naroda koji su asimilovali i od koga su ga prihvatili, samo uz neka etnička obeležja. Ćirilicu je, nema nikakvih smetnji, mogao stvoriti i Ćirilo lično, iako izvori govore o "slovenskom pismu", što posredno, preko gramatičke jednine, podrazumeva jedno pismo.

Poreklo ćiriličkog pisma zapravo i nije toliko važno - bitnija je njegova uloga i mesto u ogromnom delu slovenske kulture, u tom smislu i srpske. Ne zna se tačno od kada je u upotrebi kod Srba, ali prvi poznat ćirilički spomenik jeste Temnićki natpis (prva polovina XI veka), nađen kod Varvarina pre više od sto godina. Svojom lepotom i prefinjenošću ovaj spomenik se izdvaja gotovo među svima u kamenu klesanim spomenicima iz staroslovenske epohe. Prvi ćirilicom pisan tekst rukom jednoga Srbina jeste pomenik na Sinajskom glagoljskom služabniku, nastao pedesetak godina kasnije (prelaz XI/XII veka). Ćirilica je srpskom crkvenom književnošću zagospodarila verovatno u decenijama rođenja i mladićkog doba Stefana Nemanje (rođen 1113). Apsolutnu prevagu u svim aspektima kulture ona će odneti u vreme ustanovljenja Srpske arhiepiskopije delatnošću Svetoga Save i njegovih saradnika (1219-1234), na tradicijama donetim sa Svete Gore Atonske, gde su se oko iste ideje sastali i na istoj vertikali uzrasli slovenski monasi - kulturni delatnici, zajedno s grčkim i drugim monasima.

Dakle, ćirilica je prisutna među Srbima najmanje hiljadu godina! Ona je osnovni instrument fiksiranja srpske jezičke kulture. Na počecima joj stoji izuzetno Miroslavljevo jevanđelje, najstarija sačuvana srpska ćirilička knjiga (sedma decenija XII veka); ćirilica je u ovom smislu zadržala svoju ekskluzivnost do književnih dela zrelog Andrića i drugih velikih pisaca (formalno do Novosadskog književnog dogovora, 1954). Među Srbima se stolećima gdegde koristila latinica, ali samo kao pismo za praktične potrebe, ne i kao sredstvo visoke kulture. Još Crnorizac Hrabar (pozni IX ili rani X vek) kazuje da su Sloveni pre nego što će Konstantin Filosof - Ćirilo stvoriti posebno pismo, kao pagani koristili "crte i reze", a po krštenju latinsko i grčko pismo, ali bez ikakvog sistema. Do XIX veka kada je latinica udešena kao pandan Vukovoj ćirilici za zapadnu varijantu našega jezika na prostoru pod jurisdikcijom Rimokatoličke crkve, latinicom se pisalo dosta spontano, kako se znalo i umelo, obično u ropskom podražavanju stranih tradicija, čak i u pisanju književnih dela visoke vrednosti. Ona i danas treba da se zadrži u praktičnoj upotrebi tamo gde vlada međunarodna komunikacija, uprkos razlikama u odnosu na strane latiničke varijante prilagođene evropskim jezicima, na prvom mestu u saobraćaju. U svakodnevnoj praktičnoj primeni ona je štetna jer pomaže devalvaciji pisane reči. Vreme je pokazalo da se njome, nažalost, služimo na divlji način kao u predcivilizacijskoj eposi, tek što smo mi i drugi Sloveni bili izašli iz vremena "crta i reza", onako kako je to opisao Crnorizac Hrabar. To je degeneracija i retardiranje za više od hiljadu godina, kojim se poništava cela naša pismenost: tu nema ni svih slova, ni interpunkcije, ničega kultivisanog (npr. placanje na kasi, psiholoska podrska itd. - ovako se ćirilicom ni u kojem slučaju ne bi pisalo). O njenom zauzimanju simboličke uloge koja je namenjena ćirilici u književnim delima, priručnoj literaturi, pisanim medijima itd. ima li smisla govoriti! Dovoljno je setiti se progona ćirilice 1916, 1941, 1991, negde tome i ne videsmo kraja.

Hoćemo li smoći snage da se odupremo autocenzuri - jačoj sada nego za celih 70 godina, jer je proces doveden skoro do kraja - koja kao nedoličan psihološki obrt nezrelih pojedinaca ima potrebu da se podastre pred istom uskogrudošću onih čiji su duhovni preci pre 1150 godina u Centralnoj Evropi ubeđivali Ćirila i Metodija da je to što čine greh, da nema jezika i pisma do onih koje oni priznaju i propagiraju? A Sveta - Solunska braća usudili su se da šire duhovnu reč na dotad nepoznatom pismu, novim književnim jezikom. Ta je činjenica kolosalnih razmera jer su Sloveni prvi u srednjovekovnoj Evropi van Vizantije (863) dobili vlastito pismo, u kratkom vremenu čak dva, i vlastiti književni jezik! Drugi, zapadnoevropski narodi na to su čekali stolećima. Nije li nas naše pismo uvelo iz praistorije u istoriju, iz divljaštva u civilizaciju, podarilo nam moć da stvaramo i stvaralaštvo utiskujemo u vremenu? Kao što lingvistika poznaje "plan izraza" i "plan sadržaja", svet našega intelekta saživeo se s ovim izrazom, to je uzajamno povratna veza, slabljenjem i gušenjem jednoga

slabimo i gušimo oboje, degradiramo sebe.