PROFESOR ŽIVOTA I PERA: Objavljena knjiga - Spomenica Drašku Ređepu, nenadmašnom esejisti, kritičaru, eruditi

To su samo neki nazivi kojima je označavan životni i profesionalni profil neponovljivog Draška Ređepa (1935-2019) kome su trideset prijatelja ispisali knjigu - spomenicu. Zbornik "Vertikalna generacija doktora Draška Ređepa" priredili su Boško Suvajdžić i Branko Zlatković, a objavili Vukova zadužbina i "Prometej".

Za punih 65 godina neumornog pregalaštva Ređep je objavio više od 60 knjiga, pišući najviše eseje koje je, kako je dobro primetio Srba Ignjatović, "rehabilitovao kao prvorazrednu prozu".

- Pisao je epistole, anegdote, opisivao lične doživljaje, kulturna i društvena zbivanja, komentarisao slikarstvo i filmove, uspešno se ogledao u uredničkom poslu. Zapravo, šetao se kroz vekove i teritorije srpskih i stranih zemalja i na svoj, jedinstven način opštio sa celom književnošću. Ako bismo pokušali da nabrojimo pisce kojima se bavio, bila bi to literarna enciklopedija. Ako bismo nabrojali žanrove u kojima se ogledao, bila bi to obimna teorija književnosti - piše akademik Nada Milošević Đorđević.
Između ostalog Ređep je, podseća Zoran Kolundžija, žirirao sve što mu je bilo pred očima i na pameti: od nagrade Avnoja, mis Jugoslavije, Struških večeri poezije, filmskih festivala u Puli, Moskvi i Nišu, likovnog bijenala u Banjaluci, do mnogobrojnih književnih nagrada među kojima je i "Meša Selimović".

- Otvorio je, gotovo po pravilu sa kataloškim predgovorom, stotine izložbi, promovisao nekoliko puta više knjiga i publikacija. Pisao je i kolumne za nekoliko dnevnih listova (među njima i "Večernje novosti") i nedeljnika. Kriticizam mu je bio jači od svake vere. Pre svega, bio je kritičar života, poslednji koji je još pisao epistole iz svog salona u Ćirpanovoj 49 u Novom Sadu - beleži Kolundžija.

- Opsesivno je bio vezan sa temom i sudbinom Vojvodine Stare, izričito smatrajući da je Vojvodina mentalitet, a ne geografija.

Nije trpeo netoleranciju i provincijski ukus. Bio je jedan od svega sedmoro koji su položili cveće na grob Svetozara Miletića na dan 100-godišnjice njegove smrti.

Stigao je Ređep da se dopisuje sa Ivom Andrićem, Milošem Crnjanskim, Andreom Moroom, Veljkom Petrovićem, a njega su slikali Konjović i Omčikus, Hodi i Stojkov, oboje Mihailovića, Matić i Beara, Bojan Cvetković i Petar Ćurčić, ističe Kolundžija i dodaje da je znao da bude i neskroman, "ali uvek sa kamerima ironije". Kada se zahvaljivao na Februarskoj nagradi, koju je, inače, godinama osporavao, pred prepunom dvoranom u SNP jednostavno je priznao: "Razumem vas, boljega bilo nije!"

Godinama je vodio Odbor za nagrade u oblasti umetnosti Vukove zadužbine i prema svedočenju Miodraga Matickog, koji je u međuvremenu takođe minuo svetom, nikada nije omašio, čak i kad su u pitanju bili mladi pisci:

- Sve vreme umeo je da nasluti i pisca koji dolazi i delo koje će se razglasiti i primiti kod čitalaca. To jeste dar, bez koga ne pomažu naučni aparati, fusnote, teorijska prepričavanja poznatog. Da, smem reći, fenomen Ređep.

Ističući da Draško nije bio osobno naklonjen sportu, Aleksandar Gatalica primećuje da je jedini sport koji je negovao bilo stalno unapređenje malih sivih ćelija:

- Draško je voleo pamet i pametne ljude; voleo je pametne knjige; voleo je pametne razgovore. Iznad svega je prezirao glupost. Podsmevao joj se u svim oblicima: u ljudskim sudbinama, promašajima, narcisoidnostima, malograđanštini. Ovo poslednje naročito je oštrilo njegov humorni ton.

Razbarušen, neuhvatljivo nepredvidljiv Draško je bio oličenje svih mogućih disciplina - čitanja, mišljenja i mašte, pre svega. Na neobičan i samouveren način, neočekivano je pronicao u stvari ovoga sveta, postajući drugi i bivajući svoj u isto vreme, beleži Nenad Šaponja.

Ređepov razuđeni život kao da je odabran iz mota Dušana Matića: "Čovek ne živi sa istinom, ni s lepotom, on živi sa drugima." Mnoga su lica činila poglavlja njegovog života: pisci, glumci, režiseri, slikari. Duhovit, ironičan, pun dosetki jednom je napisao da ima tri braka: sa Jelkom u sjajnom životu, ali i druga dva, takoreći nezvanična i duhovita, sa Vojvodinom i Šumadijom, zabeležila je Gordana Vlahović.

O svom prijatelju u knjizi pišu i Slavko Veinović, Ana Krdu, Đeze Bordaš, Miroslav Radonjić, Đorđe D. Sibinović, Biserka Rajčić, Marta Frajnd, Mile Tasić..., a stihovima su mu se odužili Miroljub Todorović, Zoran Hr. Radisavljević, Boško Suvajdžić, Dejan Matić, Kolja Mićević, Snežana Miladinović Lekan. Neko od njih je dobro primetio da je Draško možda o sebi ostavio ponajbolji kroki autoportret nazvavši sebe - bandom od jednog člana.