BOLNI "AMARKORD": Roman Milana Belegišanina "Čovečuljak u krošnji"

Dečje sećanje Belegišaninovog junaka obeleženo je usamljenošću, strahovima od visine, pasa, dece...

U krošnji trešnje, na koju ga je oteralo gađenje prema ribljem ulju, dečak prvi put sreće Luku, izmišljenog druga, dvojnika, podršku, prvog i jedinog prijatelja. Lukino postojanje ne dovodi u sumnju ni odrasli pripovedač, on jednostavno kaže: "Luku sam odavno prestao da viđam." Poput prefinjene, tanano iskovane šarke, Luka objedinjuje pripovedačevu davnu prošlost i njegovu sadašnjost, simbolizujući i kreativne i destruktivne potencijale detinjstva kao suštinskog oblikotvornog impulsa ličnosti.

Ceo drugi deo romana, naslovljen "Stanari", oblikuje se u pretapanju dečje i odrasle vizure, kao začudan i lirski ozaren svet detinjstva s diskretnim, ali značenjski bitnim elementima fantastike. Pored preplitanja realističnog pripovedanja, bliskog magičnom realizmu, i fantastike, bitan kvalitet Belegišaninovog pripovedanja jeste i njegova vizuelna sugestivnost.

Iz vizure deteta-pripovedača izrasta slika dvorišta-sveta s njegovim upečatljivim stanarima. Najbitnija vrednosna i emotivna osa, koja povezuje pripovedačevo detinjstvo i zrelost, jeste lik dede, gospodina Bože, odlikovanog ratnika s Kajmakčalana i stamenog zaštitnika koji razume dečačke strahove, podržava unuka i pušta ga da bude ono što jeste.

On tera psihijatra koji bi trebalo da "izleči" dete od verovanja u prijatelja kojeg odrasli ne vide i šalje dečaka da se igra s Lukom, on u burlesknoj sceni izudara Deda Mraza, dečakovog ujaka, koji u dogovoru s majkom kažnjava dečaka zbog kradomičnog ispijanja ostataka pića. Snažni i stameni starac razume i uvažava slabosti deteta, štiti ga kao što je štitio i svoju malenu nevestu i kao što štiti sve slabe i ugrožene. Odlikovani ratnik iz Prvog svetskog rata, koji kao ličnu Golgotu čuva (i unuku prenosi) sećanje na Kajmakčalan i njegove žrtve, oličava ljudsku i moralnu vertikalu Belegišaninovog romana.

Tragični prelom i svojevrsni kraj pripovedačevog ranog detinjstva oličen je u dedinoj smrti i u sudbini Vladimira B., koji živi sa svojom kršnom ženom Ličankom Ljubom. Dečak pamti Vladimirovo "odmetanje" u krošnju trešnje da tamo peva "Podmoskovske večeri" i "Rjabinušku", a pismo koje nalazi u dedinoj ostavštini objašnjava golotočku, logorsku traumu koja ga na to tera. Odrasli pripovedač snima dokumentarni film "Krik" sa ostarelim Vladimirom B., svedočeći tako da se "Čovečuljak u krošnji" može čitati i kao priča o odrastanju umetnika i onim tananim impulsima koji se začinju u prvim dečjim spoznajama sveta. Bez obzira na to prepoznajemo li u njegovoj naslovnoj slici dečaka-pripovedača, tajanstvenu ilustraciju sa omiljene knjige bajki, ili životom zgromljenog golootočkog robijaša, ovaj roman i sećanja koja on evocira prožeta toplinom i tugom, humorom i tragikom - mogu se čitati i kao autorov lirski omaž Felinijevom "Amarkordu", ali i kao zapreteni, često teško uhvatljivi dijalog s autorovim filmskim i televizijskim stvaralaštvom.

Prividno jednostavna topla priča o vlastitom detinjstvu prerasta u Belegišaninovom romanu granice tipičnog autobiografskog pripovedanja i postaje roman o inspirativnim i identitetskim potencijalima ranog detinjstva relevantan za svakoga ko zaviri u senku njegove čudesne krošnje.