IVAN ĐORĐEVIĆ DŽUDI U VELIKOM INTERVJUU ZA "NOVOSTI": Volim likove autsajdera, oni nose paletu boja (FOTO)

Ovako za “TV novosti” sažima svoj umetnički angažman i pečat poznati glumac, Ivan Đorđević Džudi, kao jedan od glavnih glumaca trilogije, filma i serije „Kafana na Balkanu“. Nakon prva dva dela filma, „Pokidan“ i „Stravično“, publika od 22. januara na kanalu Superstar TV, radnim danima od 21 čas, prati seriju „Kafana na Balkanu", po motivima života najveće balkanske muške muzičke zvezde, Aleksandra Vuksanovića – Ace Lukasa.

Đorđević tumači ulogu muzičkog producenta i menadžera Vanju, zvezdi Peđi Kovaču, koji prepoznaje njegov talenat, veruje u njega i pomaže mu da postane najpopularnija muzička zvezda u regionu.

- Ali Peđin vrtoglavi uspeh nosi sa sobom i teret slave, krizu identiteta i poroke i probleme sa kojima mora da se bori i da pobedi – kaže Đorđević.

*Da li je i zašto zanimljivo biti u takvoj poziciji, kao i u toj koži?

- Dramska struktura prati život glavnog junaka Peđe, kako unutrašnji, tako i onaj spoljašnji, koji je vrlo upečazljiv i odraz je njegovih unutrašnjih previranja. Nema dovoljno prostora za biografije ljudi koji su deo Peđinog života i zato je bilo potrebno da se domaštaju i kreativno osmisle i odigraju. To me je najviše intrigiralo i privuklo ulozi.

*Šta vas je još motivisalo da prihvatite ulogu u seriji i filmu?

- Dramska je serija, nije glorifikacija niti osuđivanje, naprotiv, postavlja neka vrlo važna pitanja koja se tiču svih nas, pa i mene lično. Recimo, koliko je važno, a kompleksno, da čovek uspe nekako da se ogoli pred sobom, pa da pošteno kaže šta je u tom trenutku, da bi mogao da nastavi dalje.

*Kafana je barem nekada bila stecište glumaca, slikara, muzičara - pravi boemski centar. Kakav je vaš odnos prema toj instituciji danas?

- Odavno kafane nisu takve institucije u kojima se mogla neretko čuti prava i ozbiljna reč, promišljen i britak dijalog, duhovite i šarmantne opservacije.

*Koliko iz vašeg ugla ima sličnosti i razlike između prvog i drugoj dela, kao i same uloge koju tumačite?

- Prvi deo je malo duži ekspoze i upoznavanje sa glavnim junakom, dok drugi deo nosi njegovu ogromno unutrašnju borbu.

*Koliko menadžer ima važnu i ključnu ulogu za karijeru jedne muzičke zvezde koju vodi?

- Što se tiče Vanje, on, kako u prvom, tako i drugom delu pokušava da ga „naviga“ i usmeri u nešto što će biti produktivno, jer nesebično veruje u njegov talenat.

*Imali ste i „izlet“ u seriji „Aviondžije“, u žanru komedije. Kakvo je vaše iskustvo?

- Volim da radim „Aviondžije“. Sjajna je ekipa, na čelu sa Suzanom Purković. Najviše me raduje što klinci gledaju i vole seriju. Za ovoliko sezona nije izgovorena nijedna psovka u epizodama.

*Kako se predajete tolikim različitim junacima koje ste kroz uloge ostvarili?

- Odgovor je komplikovan, ali postoji pojednostavljena verzija. Ja sam glumac. Kao takav moram da budem otvoren, da osetim ljude i njihovu energiju. Zatim da se zapitam iz čega ide i zašto je krenula da kulja pozitivna ili negativna energija, ili zašto je nabujao nemir.

*Koliko je odrastanje uz oca glumca Dragana Đorđevića uticalo na to da se i sami popnete na scenu i stanete pred kameru?

- Isprva nisam hteo da se bavim glumom. Završio sam srednju školu, ali nisam imao pojma šta ću sa svojim životom, i rekao sam hajde da probam ono što sam živeo celo detinjstvo. Moj otac je bio glumac u Somborskom narodnom pozorištu, a onda smo se preselili u Zrenjanin, tako da sam iza bine posmatrao ljude u dva različita teatra. Gledao sam i predstave koje jesu i one koje nisu za decu, i to čoveka u tom uzrastu mora da oblikuje.

*Završili ste glumu u klasi profesora Vlade Jevtovića. Šta ćete zauvek pamtiti od onoga što vam je rekao vaš „akademski otac“, a šta od saveta i reči svog oca?

- Od Vlade pamtim razne izjave, ali jedna mi je posebno draga, a to je „Ćorsokak, turska reč, srpska posla“. Sa tatom se, hvala Bogu, još uvek sporim oko glume.

*Poslednjih godina sve češće ste prisutni u domaćim serijama koje su izuzetno gledane. Koliko vam je bilo teško da se izborite za te uloge, znajući da glumaca ima dosta?

- Slušajući savete profesora Jevtovića, a to da je gluma „maraton“, naučio sam da budem strpljiv, naravno ne odmah, ali sam godinama tu veštinu vežbao. Svoj posao nikada nisam posmatrao kroz prizmu borbe, da se za nešto treba izboriti, već baš nasuprto, kao kolektivan čin, u kome je svaka karika bitna.

*U kojem žanru se najbolje snalazite?

- Ne znam, jer nisam prošao sve zanrove, smatram da ima toliko vremena ispred mene. Volim likove autsajdera, sa margine društva, jer oni nose sa sobom paletu boja koje mogu da koristim.

*Ostali ste da igrate u pozorištu „Toša Jovanović“ u svom rodnom Zrenjaninu, da branite kulturu i umetničke vrednosti svoje geografske kolevke. Kako izgleda ta borba? Uhvati li vas ponekad malodušnost, želja za predajom i odlazak u neko prestoničko pozorište?

- Pozorište nastaje svuda, pa tako i u Zrenjaninu. U Zrenjaninu neretko nastaje i odlično pozorište, zato ga i volim, kao i rad sa celokupnim ansamblom.

*Posvećeni ste i serijama i pozorištu. U kojim predstavama trenutno igrate?

- Trenutno imam tri naslova, dva u matičnoj kući i jednu predstavu u Narodnom pozorištu. Dve su u režiji i to sa ponosom ističem, ali nažalost prerano preminulog Igora Vuka Torbice, „Don Žuan“ i „Carstvo mraka“. Takođe, i jednu u režiji Milana Neškovića, u matičnoj kući, „Ljubinko i Desanka“.

*Šta sve gluma može da donese, pogotovo na ličnom nivou, i koliko vam je to dragoceno?

- Gluma je pojačana prisutnost u datom trenutku, a iz nje nastaje  neverovatan potencijal kreativnosti i ideja, koje me navode na razmišljanja, za koja sumnjam da bi se rodila, na primer, za kuhinjskim stolom dok pijem kafu.

*Imate li neke naredne projekte već u planu?

- U najavi su dve serije u produkciji „Hajp“, ali ne bih još uvek da otkrivam.

*Da li priželjkujete saradnju sa nekim domaćim ili svetskim režiserima ili glumcima?

- Ono što priželjkujem ostaviću za sebe. Ipak, želje se ne govore tek tako.