VOJISLAV VOJA NEDELJKOVIĆ ZA "NOVOSTI": Umeće je biti interesantan sa malo reči (FOTO)

Za "TV novosti" govori o novoj sezoni regionalno najpopularnijeg, muzičkog takmičenja "Zvezde Granda", o karijeri i važnim trenucima u svom životu.

- Iako su smeh i humor neke od najtežih disciplina u medijskom prostoru, u toku svoje karijere ne znam da li sam bio hrabar, ali sam uvek verovao u sebe - kaže Nedeljković na početku razgovora.

*Počela je osamnaesta sezona najgledanijeg i najpopularnijeg muzičkog takmičenja "Zvezda Granda" na RTV Pink, koja će kao i do sada doneti uzbuđenja, iščekivanja, uvek malo drame, ne samo za kandidate nego i za mentore, gledaoce, fanove.

- Naravno da će biti tenzije i uzbuđenja za kandidate, njihovu podršku, žiri, publiku, i očekuje nas zanimljiva sezona takmičenja.

*U ovoj sezoni ste u ulozi moderatora, jer privremeno menjate Sašu Popovića. Kako se snalazite u toj ulozi, imate panik taster, da li ćete ga upotrebiti?

- Iskoristio sam svoje radijsko znanje, gde vodim i pričam, i što bi se radijski reklo nikada ne "gazim preko vokala". Ovoga puta sam privremeno u ulozi moderatora, na mestu Saše Popovića. Godinama radim emisiju, ali ovo je neki drugi posao, nije "soba emocija" gde je sada, na mom mestu, Milan Mitrović, a na sceni je Ana Sević. Tek kad sednete na tu Sašinu stolicu shvatite šta sve morate da držite pod kontrolom, i takmičare, ali i članove žirija, pogotovo sada kada oni ne vide kandidate, već ih samo slušaju. Ne sugerišem im, već sam tu da napravim vezu između kandidata i žirija i da dobijem obrazloženje zašto je kandidat dobio glasove ili zašto nije, kao i zašto je dobio "panik". Nemam pravo da ja dam "panik taster", to može samo žiri. Ako njih šestoro da "panik", onda moram da ja pritisnim taj taster koji se čuje i onda se završava takmičenje za tog kandidata. Sve ostalo je na pevačima - kako se predstave, ili kako ih žiri ocenjuje, ali mogu da zamislim koliko će njima biti teško kad počne dvoboj između mentora, kada svako ima svog kandidata. Videćemo kako će izgledati kada dvoje članova sedi pored mene ili Saše, a ostali ocenjuju. To će biti "sukob titana".

*Kviz "Džoker" na TV Nova S koji vodite je nešto potpuno drugačije?

- Tu se pojavljuju obični ljudi ili kvizomani. U tu kategoriju spadaju ljudi koji idu od kviza do kviza i pokušavaju sebi da zarade za život ili za nešto više od života. "Džoker" nije kviz znanja u kome se može samo zaraditi novac i otići, nego i na malo drugačiji način upoznajemo takmičare. To je ukratko rečeno "glas naroda". Takmičari su "obični" ljudi koji dolaze iz raznih mesta u Srbiji. U tih skoro sat vremena, koliko traje jedna epizoda kviza, mi se upoznajemo i družimo.

*Da li u "Džokeru" treba da budete i psiholog?

- Kao i svakoj emisiji ili kvizu, pa i u svakom poslu kada radite sa ljudima, morate da osetite kakav je sagovornik - da li je željan priče ili ne, da li voli nešto da kaže ili je ćutljiv, pogotovo kada nemamo scenario. U kvizu se bavimo životima ljudi, a ne samo njihovim odgovorima na pitanja, Imamo neku vrstu ispovesti. Takmičari pričaju svoje sudbine, govore o svojim strahovima i problemima, ali dele i svoju radost i sreću, kako i gde bi uložili novac u kvizu, ako bi ga zaradili i kome bi poklonili. Kviz nije linearan i ne ide samo u jednom pravcu, nego možete otići gore, pa padnete dole, ali postoji ponovna mogućnost da se vratite gore.

*Na televiziji ste dugo, ima li razlika - nekad i sad?

- Razlikuje se od pre pet ili deset, a kamoli od pre trideset godina. Imala je u ono vreme neke svoje kanone ponašanja, kada nije svako mogao da se pojavi, da priča. Vodilo se računa kako se ko ponaša, kako izgleda i kakvu poruku šalje. Danas je malo anarhična atmosfera, negde ima svega i svačega. To vam je kao da ste u prašumi, pa ćete naići na biljku koja lepo miriše, ali i na onu koja nema lep miris. Kada sam ja počinjao na televiziji i vreme sada je neuporedivo. Bojim se da neki koji koji danas imaju veću pažnju i popularnost, po starim kriterijuma sigurno ne bi prošli, niti stali pred kamere.

*Iza vas je niz različitih projekata. Ipak, radio je ostao vaša velika ljubav i emisija "Vojevanje" na Radiju S.

- U poslu postoji jedno osnovno pravilo, a to je - nikad ne reci nikad, ali zaista. Kada pomislim da ću raditi nešto mnogo, to se prekine, i obrnuto, kada mislim da neću raditi nešto dugo, ono traje. "Vojevanje" nije najomiljenija, ali je moja najduža emisija. U septembru je bilo četrnaest godina kako na Radiju S radim "Vojevanje". Radio je i dalje najbrži medij, najprijemčiviji i, uprkos svemu, preživeo je i televiziju i pojavu interneta. Radio će živeti i postojati kao format, samo mislim da će doživeti neku strukturalnu promenu. Veoma mi je intimno i srcu drago i znači kada me ljudi sretnu na ulici i kada me najviše prepoznaju po "Vojevanju", od šest do sedam po podne. I kažu da im emisija baš prija.

*U "Vojevanju" prezentujete slušaocima kratke forme, komentare, aluzije, cinične dosetke, humoristične opaske. Najteže je sa malo reči reći mnogo, reći pravu poruku?

- Kada slušate radio morate da mislite. Televiziju možete da gledate i sa deset posto pažnje. Ima tu ironije, sarkazma, metafora i drugih stilskih figura. Poljski aforističar Stanislav Ježi Lec rekao je da je mnogo teže stvoriti dobrih deset aforizama nego objaviti roman. Jer u aforizmu u deset reči morate da pogodite suštinu, tako da su kratke forme najteže. Uvek su bolji kratki vicevi, jer ako traje deset minuta, koliko god da je zanimljiv, na kraju bude dosadan. Vrhnunac je i umeće da u deset reči budete interesantni.

*Kuda "bežite" kada vam je dosta popularnosti, gde možete da budete potpuno svoji?

- Družim sa ljudima koje volim. Imam možda nekih desetak prijatelja. Od toga polovina su bukvalno iz moje rane mladosti. Onda kada se okupimo možemo da pričamo o svemu i svačemu, jer nismo iz jednog esnafa. Gledam i serije, filmove, volim da se šetam pored reke. Ako me neko vidi u kasno doba noći kako šetam da ne pomisle ljudi da sam poludeo, jer slušam muziku. To mi je neki beg.

*Koje osobine koje posedujete smatrate najkvalitetnijim?

- Upornost, doslednost, lojalan sam prijatelj mojim drugarima, nisma dužan nikome i ne bojim se kada mi neko zvoni u pola noći jer je pogrešio, pa je umesto svetla pritisnuo moje zvonce, ili mu treba moja pomoć. Sve to ima svoju cenu i mislim da umem da razgalim ljude. Možda ima još nekih, ali dopustiću drugima da to kažu.