SREĆNA SAM KADA MI NA ULICI VIČU "ZVRK": Tijana Upčeva o povratku u "Igru sudbine", odabiru glume umesto tenisa, inostranoj karijeri...

Ali, bila sam odlučna u tome da moram da ostanem i jer želim da početak mog puta bude upravo ovde, u zemlji u kojoj sam rođena i na mom maternjem jeziku. Ipak, splet okolnosti je doveo do toga da sam prvo zaigrala na engleskom, pa na srpskom jeziku. Ali, upravo to život već sve namesti. Od tog trenutka, shvatila sam da neću postavljati granice. Da li ću sutra biti negde drugde u Evropi ili na drugom kontinentu, nije mi važno. Važno mi je da se bavim ovim poslom, da se igram, upoznajem nove ljude, stičem poznanstva i prijateljstva.

Ovako za "TV novosti" počinje razgovor mlada glumica Tijana Upčeva, koja je pred kamerama prvu ulogu imala odmah po završetku studija u klasi Mirjane Karanović, još 2016, u filmu američke rediteljke Tamar Halpern, My Daughter Is Missing. Dogodine je ponovo "igrala" na engleskom, u srpsko-američkom krimiću Džonatana Ingliša, My Husband's Double Life, da bi tek 2020. dočarala socijalnu radnicu Doru u domaćem izdanju serije "Urgentni centar".

Poslednjih godina pripale su joj glavne uloge u američkim serijama "Predstraža" i The Ark ("Barka"), zahvaljujući kojima je postala i srednjovekovna ratnica Varlita i prva Srpkinja u svemiru, Eva Marković, za šta se, kako kaže, borila. Trenutno, svakog dana, od 20.00, na Prvoj, gledamo je kao povratnicu, Unu Medić Zvrk, u specijalu telenovele "Igra sudbine - Letnje intrige", koji je snimala i u Milanu.

Priliku da glumite u inostranstvu dobili ste zahvaljujući domaćoj seriji "Igra sudbine". Kako je došlo do toga i koje utiske nosite iz Italije?

- Saznala sam za letnji specijal u trenutku kada smo pregovarali da se vratim u seriju. Na sastanku sa producentom Nikolom Burovcem u šali smo pričali šta bi bilo da se Zvrk odjednom pojavi u Milanu, gde se dešava jedna od radnji specijala. To nam je bilo duhovito i baš smo se nasmejali, ali kada sam dobila epizode shvatila sam da će se Zvrk zaista pojaviti u Italiji. Jedan deo ekipe, Luka Raco, Nina Mrđa, Stevan Piale i ja, snimali smo u Milanu scene i bilo nam je baš zabavno. Snimili smo više nego što smo očekivali, mnogo smo se igrali i čak smo dobili odrešene ruke da izmislimo nekoliko replika na licu mesta, po svojoj inspiraciji, naravno, u okvirima teksta i onoga što se dešava. Još nije sve emitovano i jedva čekam to da gledam.

Koliko ste vi zvrk, a koliko vaša junakinja?

- Zvrk je u seriji nadimak mog lika i veoma sam srećna što mi sada na ulici ljudi viču "Zvrk". Ne smeta mi taj nadimak koji je simpatičan, lep i pozitivan. Ipak, ne mogu da kažem da se baš mnogo preplićemo. Možda u razigranosti i toj nekoj borbi za pravdu koje Zvrk poseduje, u ostalom ne.

Napravili ste zavidnu karijeru i nekoliko zapaženih uloga u stranim produkcijama. Kako je došlo to toga da više glumite na engleskom nego na maternjem jeziku?

- Jedno poznanstvo uvek može da usmeri dalji tok i na vama je da li ćete to iskoristiti, a ja sam se svojski potrudila da "ugrabim" šansu koja mi je data. Džonatan Ingliš došao je ovde da režira, zaljubio se u Srbiju i ostao. Otvorio je producentsku kuću, sada i agenciju koja zastupa glumce i poznanstvo sa njim mi je dalje otvorilo put. On je procenio da vredim, pozivao me na kastinge kada god je imao priliku i jedno je vodilo drugom. Prvi put mi se ukazala prilika u "Predstraži", sada i na seriji The Ark. One su iz iste producentske kuće, ali žanrovski su veoma različite.

Dok nas je "Predstraža" vratila u srednji vek, "Barka" nas je poslala 100 godina u budućnost. Čime su vas ove serije opčinile?

- Nisam bila baš neki obožavalac ni epske ni naučne fantastike. Jednostavno, to nikad nije bio moj prvi izbor kada upalim TV ili odem u bioskop. Ali, izuzetno mi je bilo zabavno da to snimam. U "Predstraži" smo imali razna čudovišta i to kako ona izgledaju iza kamere i na ekranu je potpuno druga dimenzija i mnogo je interesantno. Sa druge strane, u "Barci" se nalazimo na svemirskom brodu i sada smo odjednom u budućnosti, a ja igram inženjera. Nisam upoznata sa tim terminima ni na srpskom ni na engleskom jeziku, ali moram da baratam tim pojmovima, da čak popravljam neke stvari i radim nešto što nisam mislila da ću ikada raditi. Najzanimljivije je bilo kada smo u jednoj epizodi u prvoj sezoni bili multiplicirani jer se desio glič i bilo je nekoliko Eva Marković na brodu u isto vreme. Više nisam znala u koga gledam, gde se nalazim i šta radim, jer vremenski smo se preplitali i odjednom se više dimenzija poklopilo u isto vreme, pa smo znali šta se dešava i u prošlosti i u sadašnjosti i u budućnosti. Tako da i jedan i drugi žanr uvek sa sobom nose vrlo uzbudljiva dešavanja.

Pred američku publiku već je stigla druga sezona "Barke". Šta možemo da očekujemo u nastavku?

- Druga sezona otključava neka vrata koja ni mi nismo znali da će se otvoriti. Biće započete veoma važne teme i desiće se mnogo smrti, pa ćemo mnogo likova izgubiti. Svi zajedno krijemo mnogo tajni i otkriće se ko je ko i ko se kako predstavlja. Posle ove sezone na završnoj večeri, koju smo imali sa produkcijom, rekla sam da ako se desi i naredna sezona uopšte ne mogu da zamislim da Eva Marković ima novu tajnu koju možemo da otkrijemo. Toliko toga je ona doživela.

Kada se u vama rodila potreba za maštanjem, odnosno glumom u kojoj se to podrazumeva?

- To čuči negde u meni čitav život, a razvilo se u srednjoj školi kada se postavljaju prvi put pitanja gde i šta ćemo dalje. Ali, i pre toga, upravo kroz igru, maštu i to da jedan dan želiš da budeš pilot, drugi dan vatrogasac, treći dan prodavačica, četvrti dan učiteljica. Jednostano, sve to je vodilo ka tome da izberem glumu. Pripadam onima koji se prepuštaju mašti i čak mislim da to možda i suviše radim. Ali, to mi nikada nije smetalo i znala sam da više nadrljam ako previše razmišljam. Mislim da su duhom siromašni ljudi koji nisu u stanju da maštaju i da srž našeg siromaštva leži u tome da li uspevamo da se igramo kroz život i da maštamo ili ne.

Pomenuli ste da vam se na ulici obraćaju po nadimku lika. Šta se još u vašem životu promenilo od kada se bavite glumom?

- Pošto sam u početku sarađivala sa stranim produkcijama, često smo se šalili da sam ovde potpuno anonimna iako sam glumica i snimam serije. Postoji velika grupa obožavalaca tamo negde u inostranstvu sa kojom čak komuniciramo, ali nemam drugih dodirnih tačaka sa tim. Međutim, kada sam uplivala u "Igru sudbine" i kada je to izašlo na videlo, morala sam prvi put da se susretnem sa tim da vas neko prepoznaje na ulici i da vas deca prate u stopu. Više ta deca nisu negde iza ekrana nego su sada odjednom ona pred vama i mnogo pomnije možete da pratite kako utičete na njihov život i koliko oni gledaju kako se ponašate, gde se krećete, šta radite i odjednom sve postaje važno. Misim da je to najveći šok za porodicu, pa tek potom za nas i samo je bitno prilagoditi se toj situaciji.

Da bismo zadovoljili znatiželju publike, otkrijte nam ko je Tijana mimo kamere.

- Negde na tom mom putu zaključila sam koliko želim da sačuvam moj privatni život, kao i privatnost moje porodice, momka ili bilo koga drugog. Uvek postoji nešto što možete da saznate o meni, a niste znali, na primer, da sam se bavila tenisom ili da plešem. Ako bih morala da opišem sebe jednom rečenicom, ja sam spontano nespontana ili nespontano spontana osoba, što je interesantna definicija, ali tačna. Volim sve neplanirano i spontano što se dešava u životu, na primer, da organizujem odlazak na godišni odmor u dva dana, a sa druge strane volim da sve bude sređeno i organizovano. To je sudar dva potpuno kontradiktorna sveta u kojima odlično "plivam" i meni je super, ali mnogo teže "plivaju" ljudi oko mene.