ŽELJA MI JE DA PROBUDIM EMPATIJU: Reditelj Filip Čolović o "Kamiondžijama d.o.o" i "Radio Milevi", knjizi "Vir", vrednosima kojima uči sinove...

Kada je pre 11 godina obezbeđenje jednog splava nasmrt pretuklo Fedora Frimermana (30), njegov stariji brat Filip najpre je napisao knjigu "Zima bez brata", a zatim i snimio dokumentarni film "Potreba za mržnjom". Nedavno je u novi roman "Vir" preneo ličnu priču i tako, kako kaže, zatvorio bolno poglavlje života.

Uz tu "čašu žuči" ispija i "čašu meda" - nedavno je "uskočio" kao reditelj u popularnu komediju "Radio Mileva", pre toga se potpisao ispod filma "Ala je lep ovaj svet" i serije "Šetnja sa lavom", a pred njim su nova ostvarenja, zadovoljan je i veruje da je život prelep dar, o čemu govori u intervjuu za "TV novosti".

* Trenutno ste na setu serije "Kamiondžije d.o.o.". Kako teče snimanje četvrte sezone?

- Iako se cela ekipa dobro zabavlja i trudi da bude vedra, najteže je snimati komediju pogotovo u nesnosnim vrućinama. A često smo na otpadima u cigan-malama, stovarištima, u kamionu... Uglavnom radimo na 40 stepeni, nezaštićeni smo, tako da je i za ekipu, a verujte i glumce, koji su u kostimima, to veoma naporno. Mnogo bi mi lakše bilo da glumca nateram da igra dramu, triler ili horor, da malo i ćuti, ali na četrdeset i nešto stepeni naterati ga da na stovarištu ili otpadu bude vedar, da zasmeje drugog, to je zaista izazov. S druge strane, radujemo se reakcijama, koje su i dosad bile sjajne, a očekujem da budu još bolje, jer, iskreno, duboko sam uveren da pravimo najbolju sezonu dosad. Ovoga puta scenario smo pisali Marijana Vićentić i ja, dodali smo mnoge objekte i sporedne likove, pa je ova sezona najbogatija. Već u prvoj epizodi Žića i Baja ostaće bez svog žutog kamiona, te će biti prinuđeni da se bore za egzistenciju i snalaze se, lutajući kroz mnoga zanimanja. Radiće u auto-perionici, biće izbacivači u klubu, ali i čuvari u zoološkom vrtu. Njih dvojica će pokušati da se prekvalifikuju, ali neće im ni to poći za rukom i na kraju će se opet dokopati svog kamiona. Ove sezone imamo i firmu u kojoj su se okupili svi naši likovi koji se bave gvožđem, a snimaćemo i scene u ludnici, u koju jedan od glavnih junaka Grča (Branislav Zeremski), upada spletom okolnosti.

* Ponovo ste se latili pera i pre tri meseca objavili "Vir". U šta se ovog puta želeli da uvučete čitaoce?

- "Vir" je nastao iz potrebe da se izborim sa onim što se desilo. Pre 10 godina sam izgubio brata i pisao sam o tome u knjizi "Zima bez brata". Međutim kasnije je nastupio sudski proces, koji podseća na kafkijanski, pa sam zato knjigu i započeo Kafkinim citatom. Proces je trajao deset godina, i na kraju ostao bez epiloga. Ljudi mi kažu da sam hrabar što o tome pišem, pošto nije lako pisati iz prvog lica, bez obzira na to što je sve zaogrnuto u književnost. Onda kažem da nije u pitanju hrabrost, već nemoć. Tokom suđenja sam osetio kao da sam sam u toj borbi. I to nije samo moj utisak, već svih koji uđu u ralje sistema, u nepodmazanu sudsku mašinu koja melje. Sve što sam doživeo gurao sam u apsurd. Ono što je napisano pomalo je gorko, ironično, čak i crnohumorno. Ljudi roman već čitaju u distopijskom ključu iako mi to nije bila namera. Želja mi je bila da ljude malo prodrmam i probudim empatiju. To je bio moj vapaj za empatijom, za solidarnošću.

* Koliko se "Vir" i dokumentarac "Potreba za mržnjom", koji je dobio mnoge nagrade i kod nas i u inostranstvu, razlikuju?

- Postoji velika razlika. Ja kroz film vodim, pričam o mom bratu, ali to je dosta disrektno i rasplinuto je na ostale slučajeve koji su se desili u to vreme. Namerno sam želeo da pokažem kako to nije izuzetak, već deo naše stvarnosti. A knjiga se bavi isključivo jednim slučajem, pravosudnim sistemom i time kako sistem reaguje na nasilje. U njoj ima fikcije, ali svako ko zna ono što se desilo, prepoznavaće slučajeve. Nekome ko to bude čitao iz neke druge zemlje ili za pedeset ili sto godina, biće zanimljivo i samo kao književnost, kao nešto što se dešava gospodinu Viru na nekom ostrvu... Inače, osim što znači vrtlog, vir na latinskom znači čovek i to je jedan od razloga što je glavni junak dobio to ime. Uvek sam bio za humanizaciju i to je glavni poriv knjige.

* Kao da komedijama koje često režirate želite da nadomestite gorčinu života?

- Nisam izgubio duh bez obzira na to što se desilo. Kada je pročitala knjigu, jedna mlada glumica mi je rekla da ne može da veruje da se u meni dešava sve ovo o čemu pričam, dok snimamo laku komediju. A jedan glumac mi je davno rekao da ne može da veruje da u mojim knjigama nema više humora s obzirom na to kakav sam čovek i koliko polažem na duh. To je u ovoj knjizi donekle pomireno jer ona ima satire. Ispostavilo se da dosta dobro plivam u komediji, a smatram da je taj žanr najteži. Nisu samo "Kamiondžije" i "Mileva", godinama sam se bavio serijama koje su humorističke, ali to je i pitanje senzibiliteta i dara. Za reditelje je možda i najteže da se bave komedijom, kao i za pisce. Imate mnogo pisaca koji će lako da napišu dramu, triler, mnogo glumaca koji će to da odigraju, ali za komediju je potrebna dodatna žica. Ljudi najviše vole da gledaju komedije, ali one nikad ne dobiju uvažavanje, sem toga što ostanu da žive.

* Režirali ste i 35 epizoda "Radio Mileve", koje ćemo gledati od septembra. Kakvo vam je bilo to iskustvo?

- Glumice sa kojima sam radio u poslednje vreme otvorile su mi oči koliko su potcenjene, koliko ima malo glavnih uloga za njih i koliko su glumci više u fokusu. "Mileva" je izuzetak i mogu slobodno da kažem da je gotovo potpuno ženska serija. Toliko ima duhovitih žena i devojaka, od maestralne Olge Odanović do Anđelke Stević Žugić i Anđele Jovanović. Bilo mi je ogromno uživanje iako je "Mileva" potpuno drugačija u formi i rediteljskom pristupu, jer govorimo o seriji koja se snima u studiju u kontrolisanim uslovima.

* Spremate i film o Branku Miljkoviću. Zašto baš ovaj pesnik?

- Tihomir Stanić mi je ponudio da producira film "Orfejeva smrt", o Branku Miljkoviću, koji "vučem" sa sobom više od 10 godina. Izašli smo zajedno na konkurs FCS, ali scenario nažalost nije prošao i pored lepih odjeka koje je imao. Želim da odam počast našem pesniku, ali na osoben način. U tom filmu ima i poezije, u skladu je sa njegovom poetikom, nije linearan, fragmentaran je, sastoji se od delova njegove prošlosti koja se zaista desila, ali je malo romantizovana. Pričao sam i sa njegovim bratancem i drugovima, vrlo ozbiljno sam se bavio time da najbolje moguće napišem scenario i prikažem Branka koji je bio filmska ličnost. Već samom pojavom, sa šeširom i kaputom... Bio je teatralan malo prirodom, a malo je radio na tome da bude takav. Na kraju, on je čovek koji je pored svih velikih počasti vodio turbulentan život. Bio je boem, tukao se, upadao u razne nevolje, i na kraju stradao... Jedni tvrde da se obesio, drugi čak da je ubijen i obešen, a imao je samo 27 godina. Iz ugla reditelja to je perfektna dramska priča, i verujem da ću pre ili kasnije doći do tog filma. Branko Miljković svakako zaslužuje takvo nešto.

* Kada niste pisac i reditelj, posvećeni ste porodici. Čemu učite svoje sinove?

- Porodica je najvažniji deo priče. Doduše malo je teško i nezahvalno roditeljstvo na daljinu, jer kada odemo na snimanja, pogotovo van Beograda, ostajemo nekoliko meseci, pa umem da kažem da je kao u vojsci. Međutim ono što mislim da je najvažnije za roditelje - osim da ispune potencijale svoje dece i da im pomognu da budu najbolja verzija sebe - jeste da u decu utisnemo i ugradimo vrednosti koje smatramo da su dobre i verujemo u njih. To je najvažnija stvar pogotovo u današnjem vremenu gde su se vrednosti potpuno poremetile i izgubile... Često mi kažu da možda činim medveđu uslugu deci, da se neće dobro snaći u svetu ukoliko poštuju te vrednosti, ali ne mislim da je naš zadatak da tražimo prečice za decu. To da budu ispravni, nema cenu, i važno je da što više ljudi bude sa tim vrednostima, koje, iskreno mislim, većina ljudi doživljava kao prave. Te osnovne vrline će uvek biti vrline, bez obzira na to koliko ljudi u nekom trenutku mislili da su im one samo teret. Da li zbog kapitalizma, brzine života, razvoja tehnologije, društvenih mreža, dostupnosti informacija, porodica je prestala da bude jezgro i mi smo tu omladinu, bar je to moje mišljenje, malo zapostavili, izgubili, i vreme je da se njima malo više posvetimo.