NATAŠA ILIĆ JOVANOVIĆ ZA "NOVOSTI": Najveći sam arhivar svoje generacije (FOTO)

Ovako popularna TV novinarka, autorka i voditeljka emisije "Neka pesma kaže", na Radio-televiziji Vojvodine, Nataša Ilić Jovanović, govori za "TV novosti", da je tek mnogo godina posle svojih početaka shvatila da je novinarstvo njen profesionalni put. Njen talenat, dikciju i harizmu vrlo brzo su prepoznali i gledaoci i urednici TV stanica, pa smo je gledali kao domaćicu kvizova, nedeljnih popodneva, emisija o pozorištu, kuvanju i kozmetici, a i danas pamtimo njene emisije "Muzička kutija" i "Natašin koktel".

- Sa "punom torbom" životnog i profesionalnog iskustva, naravno da postoje nedosanjane stvari i želje. U ovoj medijskoj gunguli, poplavi svega i u eri rejtinga, volela bih da radim i tok-šou (na način kako ga ja vidim i osećam), ali koji će biti zanimljiv širokom auditoriju. Sa iskustvom koje sam stekla i posle mnogo godina rada, cenim da je publika željna "normalnih", kulturnih a pitkih sadržaja.

*Da li posle toliko godina iskustva emisiju "Neka pesma kaže" kreirate onako kako želite, ili ponekad pravite ustupke ukusu publike?

- Naravno da osluškujem ukus publike, ona mi je najvažnija, ali vodim računa da izborom gostiju, sadržaja i pesama ostanem u okvirima dobrog ukusa, a da opet sve zajedno bude u trendu. Moguće je, ako imate unutrašnji glas i osećaj gde je granica. "Neka pesma kaže" je gledana baš zato što je drugačija i što ne prati trendove po svaku cenu.

*Vojvođani i Novosađani vas pamte kao autorku i voditeljku tada izuzetno popularne "Muzičke kutije" na NS Plus televiziji, u jedno veoma teško vreme. Kako je to bilo tada, a kako vam danas izgleda ta "kutija vremena" i ono što je u njoj bilo?

- NS Plus program je sam po sebi "čudnovata epizoda", kako nas koji smo direktno u njoj učestovovali, tako i gledalaca, koji su ovaj kanal obožavali. Sada mogu da sagledam, za mene je bilo utočište u tim ratnim godinama. Uredništvo je znalo da sam igrala folklor u KUD "Svetozar Marković", svirala harmoniku i da sam pohađala nižu Muzičku školu "Isidor Bajić", koja me je u tom smislu opismenila, bila sam idealni kandidat da osmislim i vodim emisiju narodne muzike, koja je tada bila potrebna medijskom tržištu. Bar sam ja to tako želela da vidim. Istina je da to niko nije želeo da radi, jer je bio "vruć krompir". Naučila sam tada nešto jako važno: "Kad ti život da limun, a ti napravi limunadu". Nisam mnogo poznavala narodnu muziku, bar ne onu aktuelnu, ali sam prihvatila izazov i tako je nastala "Muzička kutija", koja se pamti dan-danas. Zahvaljujući njoj upoznala sam mnoge ljude "bitne" za estradu i ugostila ih, a mnogi danas poznati izvođači prve nastupe imali su baš u mojoj emisiji. Promenilo mi je život i usmerilo ga u, očito, predodređenom pravcu, koga sam tek kasnije postala svesna.

*Imate ogromnu arhivu televizijskog materijala, koju objavljujete na svom Jutjub kanalu. Koliko je ona dragocena "kutija uspomena", kako se i zove kanal? Ima li nešto od materijala, što niste uspeli da sačuvate, a značajno je?

- Kažu da sam najveći arhivator svoje generacije i imam sačuvano bezbroj sati svega što sam radila. Zahvaljujući mom tati Iliji, koji je uredno sve snimao na VHS trake i vodio evidenciju o svemu u prvih deset godina moje karijere. Ima i nekih momenata koje nemam sačuvane. Jedan od njih je i moj prvi važan intervju, koji sam radila sa Momčilom Bajagićem Bajagom. Ostao je u mojoj uspomenama, u posebnoj fioci i u ličnoj memoriji.

*Koje su neke posebne pesme u vašoj ličnoj muzičkoj kutiji?

- Odrastala sam uz tamburaše Janike Balaža, koji su u komšiluku vežbali skoro svakodnevno, pa sam, sedeći na pragu svoje kuće i slušajući ih, naučila mnogo tamburaških pesama. Tamburaše obožavam, a u dobrom društvu i atmosferi volim da čujem pesme kao što su "Verka kaluđerka", "Stanite dani, stanite noći", "Ciganka sam mala", "Moja mala nema mane", neretko ih i sama zapevam.

*Koje televizijske minute nikada nećete zaboraviti?

- Ovo su samo pojedini trenuci: Kada sam prvi put najavila program na TV NS, kamera i ja u malom studiju, oduzele su mi se noge od treme; Kada me je 1992. godine kao mladu novu voditeljku publici predstavio Veca Dejanović u kvizu "Znati kako" na NS Plus; Festival "Mesam" 1993. godine, koji sam vodila sa kolegom Vojislavom Vojom Nedeljkovićem; Humanitarni koncert u okviru emisije "Muzička kutija", pred 10.000 ljudi, na stadionu u Crvenki i Emisija "Jedna pesma, jedna želja" na RTS, koju sam radila u Leposaviću na trgu.

*Bili ste na RTV Pink, RTS, TV BN, u "Grand produkciji", gde ste radili emisiju "Grand parada", ali ste se pre desetak godina vratili u vaš Novi Sad i na Radio-televiziju Vojvodine. Šta je bilo presudno da donesete tu odluku?

- Bilo je više motiva, pre svega činjenica da mi je kćerka Katarina "ulazila" u pubertet i da sam joj u tom periodu odrastanja bila potrebnija no ikad. Poslušala sam svoj instinkt i nisam pogrešila. Vratila sam se u "svoju" medijsku kuću, u želji da se malo odmorim od stalnih putovanja. Doživljavam je tako jer sam tu počela i zahvalna sam nekolicini izuzetnih ljudi zbog kojih sam na ovom medijskom putešestviju i danas.

*Pamtite li neki intervju koji biste posebno izdvojili kao omiljen?

- Emisiju koju trenutno radim, "Neka pesma kaže", u kojoj sam pred kraj prošle televizijske sezone ugostila barda tamburaške muzike Zvonka Bogdana. Doveo je najbolje tamburaše koje ima region i posvetio mi koncert. Izrazio je želju da pred kamerama peva samo meni u znak zahvalnosti za sve što sam uradila za tamburašku muziku. Nazvao ga je "Koncert koji se više ponoviti neće". Tako je i bilo, jedinstveno i neponovljivo. Bila sam ganuta, počastvovana, ponosna i to je nešto što se pamti. Zahvalna sam mu na najvećem priznanju, koje je mogao kao televizijskom autoru voditelju da mi da. Pored svih nagrada koje sam dobila za svoj rad, ova mi je najdraža.

*Dobili ste i brojne nagrade za svoj profesionalni rad. A šta su vaše najznačajnije lične nagrade?

- Lična nagrada i velika sreća je moja kćerka Katarina, koja je izrasla u samostalnu, hrabru i sposobnu mladu ženu, na koju sam ponosna. Takođe, suprug Siniša, koji je moj najbolji prijatelj i glas razuma. Zahvalna sam mu na strpljenju i razumevanju u bezbroj situacija. Nakon mnogo godina u ovom poslu, zaključujem da se ova profesija živi. Nije klasičan posao, nakon kog mogu da zatvorim vrata kancelarije, odem kući i ne mislim na njega do sutra ujutru. Neodvojiv je deo privatnog i poslovnog, prepliću se konstantno. Ličnom nagradom smatram i dar koji mi je dat, a to je talenat i prilika da ga radim. Vodila sam kvizove, nedeljna popodneva, radila autorske emisije o pozorištu, kuvanju, kozmetici... Bila sam deo i radija, gde sam "šlifovala" dikciju i boju glasa.

*Šta je najlepše, a šta najteže u vašem poslu?

- Volim svoj posao i svesna sam da je sreća i dar od Boga kada radite ono što volite i u čemu uživate, a istovremeno od toga i živite. Najteže je pronaći balans u specifičnosti ovog zanata. Uzleti su munjeviti, ali zato padovi izuzetno bolni. Amplituda je u javnom poslu krivudavija nego u nekim drugim zanimanjima. Ostati u mentalnoj ravnoteži je "kunst" (veština umetnosti), ali nije nemoguće, ukoliko na vreme povučete ručnu kad je potrebno.

*Nema onih bedema preko kojih ste kao klinka brali kajsije, ali šta volite u Novom Sadu? Šta vam je omiljeno?

- Novi Sad je moj rodni grad i volim ga svim srcem. Imala sam prilike da se zbog posla selim, kako bih olakšala sebi i porodici, ali nisam. Bezbroj kilometara sam prešla da bih uradila ovaj ili onaj posao, družila se sa divnim kolegama, radila intervjue, ali sam se uvek vraćala u moj Novi Sad. Svuda pođi, kući dođi.

*Gde volite da šetate, gde da popijete kafu, a gde da izađete na muziku?

- Volim Petrovaradinsku tvrđavu, Štrand, letnju vrevu u centru grada i u Zmaj Jovinoj. Obožavam Dunavsku ulicu, koja je jedna od retkih koja odiše energijom Srpske Atine.