JASNA ĐUROVIĆ ZA "NOVOSTI": Novinarstvo nije ako se ne pomeri sve, a neka me život iznenadi - spremna sam (FOTO)

Ovako popularna TV novinarka, autorka i voditeljka emisije "To je život" na TV Una, Jasna Đurović govori za "TV novosti" da novinarstvo bira čoveka, pa je tako i nju, pre osamnaest godina, uzelo pod svoje. Ponosna je na činjenicu da je, radeći svoj posao, na neki način pomogla mnogim ljudima koji su bili na rubu egzistencije, ali i da je dvojici dečaka, i njihovim majkama, pomogla da budu živi i zdravi, a bili su u poslednjim fazama bolesti, i da te dve situacije nikada neće zaboraviti.

- Nikola je dete koje je u poslednjem stadijumu karcinoma, a ja njegovoj majci izgovaram - tamo gde se ja pojavim ne može a da se ne završi dobro. I završilo se najbolje moguće. I u drugom slučaju takođe majci izgovaram istu rečenicu, a njeno je dete u stadijumu budne kome, iz koje se malo ko probudi, a on se probudio tačno mesec dana kasnije. Nije sve ni u novinarstvu i ne mislim da sam u ovim pričama samo i isključivo tu zato što sam novinar, jer je ovo moja misija. Kroz emisiju "To je život" samo je još čvršće nastavljam.

*Iza vas je velika novinarska karijera i mnogo uspeha. Da li je ova emisija ono što ste želeli da radite?

- Emisija se jednostavno dogodila, ništa nije bilo planski. Samo jednog dana je do mene "došla priča" o gospodinu Petru Ristiću, koji je odlučio da pokloni stan porodici sa decom, čije stambeno pitanje nije rešeno. Verujem da nimalo slučajno ta priča nije došla do mene, jer je on bio u dogovorima sa jednom drugom televizijom da se taj njegov izuzetan gest objavi. Neko mu je ipak preporučio da bi to trebalo da realizujem ja. To mi je priznao. Kolege sa druge televizije nisu bile u mogućnosti da sve to snime, i taj zaista njegov ogroman humani čin stiže do onoga kome je i suđena da tu priču objavi. Bio je to "Božićni specijal" bez bilo kakve ideje da se bilo šta slično nastavi. Međutim, nije slučajnost ni to da su pretpostavljeni na TV Una uvideli da za mene novinarstvo nije ako se ne pomeri sve. Tako sam i ja pomerila sebe, tačnije, vratila se na teren, kojim, kažu, vladam. Možda su bili u pravu, smatram da sam tamo gde pripadam.

*Šta je fokus vaše autorske emisije?

- Isključivo čovek. Nervira me podela kada kažu "obični ljudi". Šta su ovi drugi - "specijalni"?! Dakle, čovek u životu. Emisija prati najveće životne priče, zamke, borbe i govori o tome koliko čovek može da istrpi i podnese sve ono što mu stoji na životnom putu.

*Šta je ono što vas veže za emisiju "To je život" i šta vas motiviše da toliko dugo trajete, budete uspešni i održite kontinuitet?

- Vezuju me ljudi. Nisam Jasna Đurović koja je bitna, jer se bavi javnim poslom. Samo sam na usluzi ljudima, da im se nađem, da pomognem i rešim, pitam koga treba, pokrenem druge i da osvestim koga treba. Kako dugo trajem nemam pojma, to je isto kao i sa ljudima iz mojih priča - borba. Ne odustajem i uprkos činjenici da je novinarstvo daleko od gospodske profesije kakva je bila nekada, ali u kome trajem i istrajavam.

*Pre ovog projekta, gledali smo vas u "Eksplozivu" na TV Prva, u "Una danu" i u "Gradskim pričama", na TV Una. Kako ste sazrevali, u čemu najviše, u svom autorskom iskazu?

- Od onih sam koji tvrde da je novinarstvo talenat. Usavršava se obrazovanjem, praksom i oblikuje se iskustvom. Kada mi kažu da je zanat, dođe mi da ga pojedem (smeh). Takvo tumačenje jedne ozbiljne profesije, u kojoj bi zaista trebalo da rade samo retki, dovelo je do toga da radi i može da radi ko god hoće. Floskula, da bi se slikali "morate da budete lepi ili ovakvi, onakvi, jer ljudi će baš vas gledati", to nije istina. Ljude zanima priča i informacija, a mi smo stvari potpuno pogrešno postavili. Što znači, mnogo manje je bitno šta se radi, od onoga kako izgledate. Smataram da je to jako tužno. U poslu sam mnoge "matirala" jer sam uvek na prvo mesto stavljala svoj rad. Mnogo veće stvari sam uradila baš "iza kamere". Sazrevala sam vrlo čudno, naročito za današnje vreme, u kom mladi ljudi beže od posla. Počela sam u informativi kao student, radila uporedo i sve vreme do danas i kao prezenter, i kao novinar. Moja plata na početku bila je u vrednosti jednih pantalona, a dolazila sam na posao i kad mi je bio slobodan dan, znala da ostanem i do tri sata posle ponoći i nije mi bilo dosta. Savladavala sam i montažu, jer me je izluđivalo da čekam "svoj red", a ako završim sama, mogu da uradim još nešto. Četiri godine sam provela u Dnevniku, bila sam u stalnoj "borbi" sa urednicima, informaciju sam plasirala na svoj kreativni način (smeh). Bilo je situacija i da mi urednik kaže da mu se ne sviđa moj prilog, za mene je to bio kompliment. Išla sam iskreno i srcem. Verujem da treba biti drugačiji i težila sam tome da izgradim svoj stil. To se postiže jedino iskrenošću prema onome što radite. "Eksploziv" mi je omogućio da ispoljim kreativnost. Da dođem do priča i ljudi koji se ne mogu sresti u informativnom programu i na tome sam jako zahvalna. Dvanaest godina rada u jednom izuzetnom timu ljudi, obeležilo je moju novinarsku karijeru. Danas kada me ljudi sretnu na ulici uzviknu - "Eksploziv", a tamo me nema tri godine.

*Kako podnosite promene i izlazak iz zone komfora, koja ljude, neretko, sprečava da napreduju?

- Nikada nisam imala zonu komfora, niti znam šta to znači. Danas sam na terenu, sutra u montaži i u studiju, prekosutra "posao nosim kući", da bih sledećeg dana bila i u montaži, i na terenu, i u studiju. Šta je tu komfor? (smeh).

*Radeći emisiju, čija priča vas je rasplakala?

- U karijeri sam prolila mnogo suza, ali to oslobađa, kao i smeh, a bilo je i smeha, onoliko i onog koji dovodi do suza. Obrni-okreni, plakalo se. U emisiji "To je život" postoji priča zbog koje smo svi kolektivno plakali na poslu. Priča je o psu iz Hrvatske akcije "Oluja", koji je svoje vlasnike pronašao posle 139 dana i najmanje 500 kilometara koje je prešao. Mnogo puta je nekih priča bilo u medijima, ali nikada nisu ispričane, niti prikazana kao u mojoj emisiji.

*U ovom vremenu hiperprodukcije raznih medijskih i društvenih formata, svedoci smo da, najčešće zarad rejtinga i senzacija, pojedinci na TV ekranima zbog gledanosti, prave medijski cirkus. Kako sačuvati profesiju u takvim uslovima?

- Čuvanje profesije je individualna stvar, bar danas, jer profesija kao takva nije sačuvana. Novinarstvo je nekada bila veština retkih, danas je posao kojim se bavi svako ko ne zna šta će sa sobom i takvi su najpodložniji pritiscima, manipulacijama, ti ćute, takvi ispunjavaju naređenja. Nije istina da ne može drugačije. Pa ko koliko izdrži (smeh).

*Dobili ste brojne nagrade na raznim festivalima širom Srbije za profesionalno novinarstvo. Šta vam je najveća nagrada za vaš rad i trud?

- Najveća nagrada mi je to što mogu da radim ono što volim, što mi ljudi veruju i što u svojoj karijeri nemam mrlju. Najviše zbog činjenice što ne postoji stvar i situacija zbog koje bih se stidela ili ne bih mogla mirno da spavam.

*Šta bi bilo ispunjenje vaših dometa i želja u novinarstvu?

- Ispunjenje mojih snova bi bilo da jedna Nada posle osam godina pristane da mi da intervju. Verujem da će se to kad-tad dogoditi.

*Kroz posao mnogo putujete, a gde želite da stignete za svoju dušu?

- Nemam prevelike želje. Mnogo toga sam videla i na mnogim mestima bila. Neka me život iznenadi, spremna sam.

*Šta čini vaš svet i vaš prostor, u čemu uživate?

- Uživam u danu bez stresa, u susretu sa dragim ljudima i u zagrljaju moje kćerke Nike. Sve što sam nabrojala, smatram da je sasvim dovoljno.

*Kada biste imali moć, koju biste želju sebi ispunili? Ili nekom drugom?

- Uvek bih izabrala da želju ispunim drugom, jer tako bismo svi zajedno bili srećni ljudi.