ŽIVOT MI SE PROMENIO IZ KORENA: Suzana Lukić o komediji "Popadija", majčinstvu koje je unelo novu boju u njenu glumu, saradnji sa suprugom...

Ipak, talentovanu Kruševljanku dugo nismo videli na malom ekranu jer vredno radi u matičnom Narodnom pozorištu i drugim beogradskim teatrima. U jednom od njih čak igra predstavu "Pluća" u prevodu i režiji Ivana Vukovića, njenog supruga sa kojim odnedavno ima sina. Mnogi su se obradovali Suzaninom povratku na televiziju posle više od decenije. I ponovo je priča smeštena u seosku sredinu, ovog puta izmaštani Donji Vrcanj u okolini Kruševca. I, zaista, ponosna "čarapanka" unela je svežinu svojom kreacijom u liku Cece u komediji "Popadija" (petkom, u 22.20, na Prvoj), zajedno sa kolegama Kruševljanima.

* Rodom ste iz Kruševca, a serija "Popadija" upravo je smeštena u te krajeve. Da li ste osetili ponos kada ste saznali da će neko da se bavi vama poznatim ljudima (likovima)?

- Drago mi je kad čujem da se neko bavi mojim krajem. Posebno kada je to neko ko zna o čemu govori. Zoran i Lala Lisinac, kreatori serije, vrlo dobro su upoznati sa tim mentalitetom. Zoran je rodom baš iz tih krajeva, i drago mi je što smo svi razumeli i poznavali ljude čiju priču pričamo.

* A da li vam je kao "čarapanki" imponovalo što su vas autori serije "videli" u jednoj od glavnih uloga u takvom projektu?

- Naravno. Ja sam taj kasting prošla kroz iglene uši. Šalu na stranu, ali moj habitus i konstitucija zaista nisu na prvu loptu za taj kasting. Lepo je što je tako mlada produkcija, kao što je "Subplot", rešila da ipak rizikuje. Već u drugoj i trećoj sezoni bilo je svima jednostavnije.

* Vaša junakinja Ceca je lukava, promućurna, tračara, koristoljubiva, pokondirena, karikaturalna, ali i brižna majka petoro dece. Koje njene osobine su vas "nervirale", a koje su vam prirasle srcu?

- Ceca je meni dobro poznata. Znam ih mnogo takvih. Nije ona lukava ni pokondirena, samo je rasla u takvim okolnostima, te su njeni prioriteti i životni postulati malo izvitopereni. Ja sam se inače baš zabavila dok smo pravili Cecu. Od kastinga do poslednjeg kadra. Trudila sam se da me njene negativne osobine ne nerviraju nego da me nasmeju. I ne samo mene nego i ljude ispred malih ekrana. Nadam se da sam u tome uspela.

* U privatnom životu imate sina, koji je rođen pre tri godine. Na koji način vas je uloga majke promenila?

- Da, pre malo više od tri godine dobila sam sina. Život se promenio iz korena. Ja se nisam promenila previše, samo su mi se prioriteti rasporedili drugačije. Vasja je zauzeo neprikosnoveno prvo mesto u svakoj mojoj odluci. Neki me događaji samim tim pogađaju mnogo više nego ranije, dok neki, koji su mi pre tri godine stavarali nelagodnosti i nesanicu, ne ostavljaju nikakav trag u meni.

* Koliko ste zahvaljujući tom ličnom iskustvu lakše razumeli Cecu, koja je iz čiste majčinske ljubavi osnovala pokret "Peto dete" kako bi se izborila za "svoju stvar"?

- Cecu sam najviše razumela tako što sam se sa mojom rediteljkom sve lepo dogovorila. I o motivu i o egzekuciji. Takođe, stvarno vrsni pisci su raspisivali dijaloge i radili na scenariju. I to među meni omiljenim dramskim piscima Maja Pelević, Olga Dimitrijević i drugi. A to što sam majka verovatno daje neku novu boju mojoj glumi u svakoj ulozi, pa i u ovoj.

* Kakva je bila saradnja sa vrsnim komičarima iz "Kruševac geta", Nikolom Trišićem i Nikolom Milenkovićem? Da li ste se znali odranije?

- Trišu i Čamija sam znala iz viđenja, ne lično. Naravno znala sam čine se bave, još od muzike koju su pravili. Oni su stvarno super momci, izuzetno duhoviti i dragi. Nikola je bio moj direktni partner u seriji. Uživala sam radeći sa njim. On je vanserijski darovit i intuitivan, blag i precizan. I konstantno je zapitan nad tim što stvara. On se savetuje i ume da čuje savet. Ume i da ga ne čuje kad proceni da savet nije dobar. To su stvarno retki kvaliteti u ovom poslu i ovom svetu uopšte.

* Kome od vaših kolega iz serije ste "davali časove" kosovsko-resavskog dijalekta?

- Velikom delu podele je taj dijalekat blizak. Svi ostali su prosto "kupili" akcente usput od onoga ko je na setu. Srećom podela je takva da su svi u svakom trenutku bili spremni na čas dikcije. Mislim da smo uglavnom uspeli da budemo verodostojni, i to me baš raduje.

* Veliku, regionalnu popularnost stekli ste kapitalnom ulogom Dragane u kultnoj seriji "Moj rođak sa sela" (2008-2011). Kako sada, sa ove distance, gledate na to, prvo veće televizijsko iskustvo?

- To je zaista veliko iskustvo za tako mladu glumicu kao šta sam tada bila. "Moj rođak sa sela" se snimao u ozbiljnim produkcijskim uslovima, kadar po kadar. To je, pre svega, jako dobro napisano, odlično režirano i sa fantastičnom podelom. Retko se svi ti elementi skupe na jednom mestu. Sa ove distance mogu da kažem da sam baš imala sreće da mi to bude prvi televizijski projekat.

* Posle toga, dugo vas nismo videli na malom ekranu. Koliko je to bio splet okolnosti, a koliko vaša želja?

- To je apsolutno splet okolnosti, ili, bolje rečeno, neokolnosti. Prosto se tako desilo. Neke stvari koje su mi se nudile nisam želela, ili mogla da radim. S druge strane, neke koje sam želela mi nisu nuđene. To je breme ovog posla.

* Hoćemo li vas gledati uskoro u još nekom filmu ili seriji, ali i na pozorišnoj sceni?

- Pored repertora koji imam u svojoj matičnoj kući, gde me 26. juna očekuje i premijera komada "Nije smrt biciklo" Biljane Srbljanović, a u režiji Andreja Nosova, možete me videti i u Madlenijanumu u predstavi "Pluća" i u novoj predstavi Ateljea 212 "Strah u operi". Sezona u pozorištu se polako privodi kraju, ali od oktobra se vraćamo. Što se snimanja tiče, trebalo bi da od kraja leta uđem u snimanje jedne nove serije, ali to je sve još uvek na dugačkom štapu tako da ćemo o detaljima sledeći put.

* Kada biste posmatrali uloge i predstave u kojim ste igrali od početaka, da li se promenila vaša težnja ka nekim novim ulogama, savremenim ili klasičnim komadima?

- Moje želje su uvek bile dobre uloge u dobrim komadima ili scenarijima sa fantastičnim rediteljima i u odličnim podelama. Da li je savremeno ili klasično štivo zaista je manje bitno.

* Teatar "Boško Buha" poslužio je kao kulisa za prvi poljubac sa vašim dragim, inače pozorišnim rediteljem, Ivanom Vukovićem. Danas su tamo, nažalost, ruševine.

- Da, pre skoro dve decenije. Sada su, kako sam načula, počele pripreme za rekonstrukciju. Nadam se da je ovog puta to zaista. Za mene je nezamislivo da se pozorište Boško Buha nalazi na bilo kom drugom mestu. Premestiti to pozorište bilo gde bio bi nedopustiv atak na kulturu, na kulturno nasleđe i budućnost kulture ove zemlje. Čini mi se da je to među nama pozorišnim ljudima jedan od retkih zajedničkih stavova.

* Nedavno ste zajedno radili predstavu "Pluća", koja se osvrće na savremene probleme i izazove jednog bračnog para. Kako je, iz vašeg ugla, izgledalo njeno stvaranje i preplitanje ličnog i poslovnog u vašem životu?

- Ivan i ja smo puno radili zajedno. Još od samih početaka. I mog i njegovog. "Pluća" su naš mali porodični pozorišni projekat. Tako ih iz milošte zovemo. Ivan je preveo taj komad za vreme korona karantina. I još od tada smo znali da ćemo ga nekada raditi. Meni je to prva uloga u teatru posle dve godine pauze. Goran Jevtić je stalni član Ivanovih podela i naših života uopšte. Madlenijanum je prepoznao našu potrebu i otvorio nam vrata, hvala mu na tome do beskraja. A koproducent je odustao par dana pre prve probe. Hvala i njemu. Zamenila ga je "Marador produkcija" na čelu sa Tamarom Todorović. Tim činom sve to je postala jedna porodična lepota. Napravili smo, bez lažne skromnosti, jednu divnu predstavu. Uživali smo dok smo je radili i uživamo dok je igramo. Publika takođe.

* Govoreći o ovom delu rekli ste "Ljubav dvoje ljudi može spasti planetu. To je tema koju pisac ističe". Šta je potrebno da bi to bilo moguće i izvan granica literature i pozorišta?

- Verujem da su me malo parafrazirali. Prvo ljubav u partnerskom odnosu ne mora nužno biti ljubav između dvoje ljudi. Takođe, ne mora se o ljubavi govoriti samo u odnosu na partnerske odnose. Ljubav je i ljubav prema detetu, roditelju, prijatelju, gradu u kom živite... U tom smislu, da, ljubav prema svom životu i životu vaših bližnjih i životu koji vas okružuje je prvi korak ka opstanku ove užurbane planete.