GORDANA GOCA STIJAČIĆ ZA "NOVOSTI": Svako vreme nosi svoje izazove (FOTO)

Njeno lice svi dobro znate, a ovako za "TV novosti" govori Gordana Goca Stijačić, popularno TV lice, novinarka i voditeljka Jutarnjeg programa i prvog Dnevnika Radio-televizije Srbije. Uz to, ona je pesnik i autor dve zbirke pesama za decu "Šta to svetli, zvezda nije" i "Svetli uvek dobar čovek", ali i slikar, ljubitelj umetnosti, majka i požrtvovani prijatelj, kako je inače opisuju njeni najbliži.

Da profesija nije nešto što vas striktno odredi ona je odličan primer, jer pored svog primarnog posla ima dosta hobija. U protekle skoro tri decenije, ona je bila reporter-izveštač, spiker, prezenterka prognoze vremena, novinar Beogradskog programa i redakcije za kulturu. Tri godine je vodila i uređivala Jutarnji program. "Slagalica" je njena prva zabavna emisija, a "Legenda o grlici" prvi TV film. Tako je postala i glumica.

*Da li se sećate vašeg prvog iskustva pred kamerama?

- Svoj prvi ulazak u Studio 8 na Košutnjaku nikada neću zaboraviti, jer verujem da je bio presudan da se bavim svojim sadašnjim poslom. Imala sam sedam godina, kada sam sa igračkom grupom iz "Doma pionira", čiji je umetnički rukovodilac bila Boba Đurić, učestvovala u Novogodišnjem programu RTS. Neopisiva radost pratila me je danima, a i danas posle mnogo godina kada odem u Košutnjak u Studio 8, setim se tih trenutaka urezanih u moje najlepše uspomene.

*Kako zbog posla ustajete rano, imate li neki obavezni ritual?

- Ustajem ujutru, često pre četiri časa, pa i ležem uveče veoma rano. Najčešće već oko 19 časova, da bih se naspavala i bila ujutru odmorna. Mnogi se začude kada to kažem, a ima i onih koji se smeju i pitaju kako zaspim tako rano. Tako je kako je, i to mi je veoma važno. Inače, volim da dođem malo ranije u studio i pogledam još jednom celu emisiju, sve goste, sva pitanja uz kafu, natenane.

*Do sada ste čuli razne priče. Kada vam je bilo najteže, a koji trenuci su bili najlepši?

- Uvek kada se događaju strašne stvari, i mi koji radimo emisiju intenzivno proživljavamo sve što se dešava. Trudimo se da budemo pribrani, jer je vest kao "kraljica novinarstva" na prvom mestu i najvažnija u programu. Ipak, suze ponekad i same krenu, bez šanse da ih zadržimo, a tako je bilo više puta kada smo gledali stradale u zemljotresu u Turskoj, stradalu decu u ratnom području. Najteže mi je bilo ipak da izveštavam o stradanju kolega koje sam poznavala, u bombardovanju RTS, i sa kojima sam dugo radila. Tada osećamo kao da se jedan deo našeg života završava i odlazi u nepoznato. Najviše sam bila uplašena kada sam vodila emisiju kobnog dana kada su u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" ubijeni đaci i čuvar. Dešavalo se da gledam u ekran i da se plašim da izgovorim ono što piše na ekranu, jer ne mogu da poverujem u takvu realnost. To su najteži i najzahtevniji trenuci naše profesije.

*Glumili ste, pišete poeziju, vodite emisije... U čemu ste sebi najbolji?

- Zavisi od dana, okolnosti, raspoloženja, svaki dan donosi neku novu inspiraciju i motivaciju. Dobri smo i talentovani u onim stvarima koje nas raduju, dok ih sa lakoćom obavljamo. Radost stvaranja je zavodljiva i prenosi se na druge, pa onda drugi, odnosno publika, zaključi da nešto lepo radimo. Važno je u poslu uživati, ma šta radimo, i bićemo uspešni.

*Od koga ste učili i "krali" novinarski zanat? Šta vas kao medijsku ličnost najviše intrigira u svetu novinarstva?

- Imala sam sreće da sam na velikim audicijama Radio-televizije Srbije, davnih dana, izabrana kao talentovano lice koje je školu scenskog nastupa i govora učilo od Drage Jonaš, Nede Arnerić, Majde Ropret, a kasnije i od dragih kolega u Informativnom programu, kao što su Miki Nedić, Dušan Ubović, Dejan Gligorijević i od mnogih drugih, koje danas volim i uvažavam. Sećam se da mi je Bane Vukašinović dao prvu šansu, da imam stalnu rubriku subotom u njegovoj emisiji, a zatim sam istu šansu dobila i kod Žike Nikolića. To su sve drage uspomene zbog kojih se i sama trudim da mlađim kolegama pomognem u poslu i budem jednog dana draga uspomena. U novinarstvu me najviše intrigira činjenica da informacija treba da bude saopštena u pravoj meri bez senzacionalizma, u koji danas sve češće klizi novinarstvo, ali ne i na RTS-u.

*Da li je samo lepota u medijskom poslu danas prednost ili mana?

- Fizička lepota treba da bude prednost, ali ne i opterećenje, a ponekad se to dešava u elektronskim medijima. Duhovna lepota je važnija i ona se odražava i na fizičku, kroz smirenost i odnos prema sagovornicima, pa kada je ima, vidljivo je lepo prožimanje. Toplo i srdačno poželeti "dobro jutro" gledaocima važnije je od konfekcijskog broja voditeljke.

*Glumili ste u tri filma u produkciji RTS-a o srpskim kompozitorima. Kakvo je bilo vaše iskustvo?

- Na poziv reditelja Ilije Gajice dobila sam malu ulogu u filmu o kompozitoru Stevanu Hristiću, "Legenda o grlici". Sudeći po pozivima koji su usledili za naredne uloge, dobro sam se snašla kao glumica. U "Upoznajte Kornelija" igrala sam cvećarku, u "Slavenskom" čak dve uloge, policajku i partizanku. Gluma i voditeljski posao imaju mnogo zajedničkog, pa ne treba da čudi što se mnogi glumci dobro snađu u ulozi voditelja, a i voditelji zauzmu mesto pored glumaca u nekom kadru. Film "Slavenski" nagrađen je specijalnom nagradom žirija na festivalu evropskog dokumentarnog filma "Srce Evrope" u Poljskoj.

*Objavili ste dve zbirke pesama za decu "Šta to svetli, zvezda nije" i "Svetli uvek dobar čovek". Gde pronalazite inspiraciju?

- Inspiracija je svuda oko nas. Svakodnevno kada nam se nešto dogodi možemo pretvoriti u stihove, a neke likove pretvoriti, recimo u životinje. Dodati malo atmosfere, koju znamo iz pesama Duška Radovića i Jovana Jovanovića Zmaja, i, eto, tako nastaje pesma.

*Koje su bajke, knjige, pesmarice bile najdraže vašoj deci?

- Sve bajke sam volela, srpske naročito, deci sam svojoj čitala mnogo puta, ali najviše od stranih ruske, jer su bile dugačke, na mnogo strana, pa je uživanje duže.

*Utisak je i da dečja književnost posustaje i sa digitalnim svetom. Šta je to čime im "vežete" pažnju?

- Potrošačko hedonistički način života razvio je drugačije navike kod dece i roditelja. Porodice češće možete videti u tržnim centrima nego u bibliotekama, knjižarama, muzejima. Izdavači kažu da se ne isplati štampati i prodavati poeziju za decu, da deca ne vole poeziju. Ipak, to nas ne sme obeshrabriti, jer verujem da dolazi vreme kada će hrana za dušu postati najvažnija, važnija od bilo čega drugog što se može kupiti. Dolazi vreme preporoda duhovnih vrednosti, takođe i poezije.

*Da li pripremate još neko delo za decu?

- Trenutno pišem pesme za treću pesmaricu, i priče za zbirku priča ako mi se budu dopale kako izgledaju na kraju. Ne opterećujem se rokovima, pa ne mogu da kažem kada će se naći u knjižarama.

*Kako vaša kćerka Milica i sin Mihajlo odrastaju? Pored škole, čime je ispunjeno njihovo vreme?

- Milica i Mihajlo su sjajna deca. Milica ovih dana završava fakultet, razmišlja o master studijama na Fakultetu političkih nauka. Volontira u Fondaciji za mlade, u kojoj skupljaju novac i pomažu, daju vetar u leđa talentovanim mladim ljudima kojima sredstva nedostaju da bi postigli neki uspeh. Mihajlo završava gimnaziju, razmišlja o studijama, svira gitaru, rekreativno se bavi vaterpolom.

*Koje osobine koje posedujete smatrate najkvalitetnijim?

- Optimista, radoznala sam i volim ljude. To su osobine koje volim kod sebe.

*Koji su vaši hobiji, čime ispunjavate vreme van obaveza?

- Volim da čitam knjige, slušam muziku, ali pre svega da vreme provodim sa svojom decom.