DOBRI LJUDI ČUVAJU OVU PLANETU: Tihomir Stanić o seriji "Nobelovac" kao postignutom cilju, liku iz Čkaljinog opusa, novoj sezoni Teatrijuma...

Žića, koga igram u "Kamiondžijama", nema nikakve veze sa inspektorom Marjanovićem, čak ne znaju jedan za drugog. Žića zna za Andrića, a Andrić ne zna za Žiću, iako zna takve ljude. Stvarno se odmaram radeći raznovrsne poslove. Zbog Teatrijuma sam se vratio u Kapetan Mišino zdanje, u dvorište Rektorata Univerziteta u Beogradu, gde sam igrao u ranoj mladosti. Kao da sam povratkom na to mesto našao u sebi radost, entuzijazam i strast mladog čoveka na početku ove profesije. Tako da se poslednjih godina ponovo osećam kao početnik koji uživa u svakoj prilici da se bavi svojom profesijom.

Ovako za "TV novosti" govori glumac Tihomir Tika Stanić. Kažu da nema te uloge koju ne može uverljivo da odigra. Uostalom, to je i pokazao tokom dugogodišnje karijere. Nedavno je pred kamerama opet oživeo lik Filote File u trećoj sezoni drame "Branilac", trenutno snima četvrti ciklus komedije "Kamiondžije d. o. o.", prati montažu biografske drame "Nobelovac", u kojoj igra glavnu ulogu i koju potpisuje kao koautor, koreditelj i koproducent, priprema četvrto izdanje pozorišta Teatrijum koje počinje 30. juna, a nada se i snimanju sedmog dela popularne krimi-drame "Ubice mog oca".

* Žića i Baja (Nenad Jezdić) u prošloj sezoni su stigli do Novog Pazara. Da li nešto slično možemo i sada da očekujemo?

- U potrazi za poslom Baja i Žića se malo sele. Verujem da će biti jako zanimljivo jer ćemo ići na Divčibare i u Niš. To je serija kojoj se mnogo radujem jer smo mi, glumački ansambl sa rediteljem Filipom Čolovićem, osvojili jedan način igre, pozitivan stav prema životu i optimistički pristup svim problemima koji svakodnevno nasrću na "malog čoveka", koji inače nije u centru društvenih zbivanja nego negde na margini. Svi smo zavoleli te likove, od najmanjih epizoda do glavnih uloga, što dokazuje činjenica da snimamo četvrtu sezonu i da su dosadašnje tri imale veliku gledanost.

* Da li vas i dalje porede sa Pajom i Jaretom, jer sve je i počelo kao spin-of čuvene serije iz 1973. u kojoj su igrali Miodrag Petrović Čkalja i Pavle Vuisić?

- Sigurno, ali ne može se porediti jer ovo nije direktan nastavak i to nisu ti likovi nego neki drugi koji podsećaju na one. Ono što učim decu na Akademiji umetnosti, gde predajem, a što sam naučio od svog profesora Dejana Mijača, jeste da na ovom svetu je sve već odigrano i viđeno jedino što nikad nije viđeno si ti u toj ulozi. To je uvek novo, dovoljno originalno i vredno pažnje. Presrećan sam što mi se ukazala prilika da igram Žiću. Prijatelj sam producenta i predlagao sam mu čak drugog glumca za tu ulogu. I potpuno čudnim sticajem okolnosti sam tu, ali u detinjstvu sam uživao gledajući tu seriju i kao dete želeo sam i nadao se da ću nekada igrati nešto iz Čkaljinog opusa.

* Serija "Nobelovac" je za vas avantura u producentske, autorske i rediteljske poslove. Kako je to izgledalo i šta je bilo najteže?

- Dugo sam se pripremao i radio ozbiljno, naporno, intenzivno evo već celu godinu. Pre snimanja sam imao 95 kilograma i shvatio sam da moram da oslabim 15. Prvog dana snimanja video sam na vagi broj 80 i izgovorio sam glasno "Tihomire, ti si čovek koji stiže na cilj". Ta banalna činjenica mi je pomogla da sve, i predviđene i nepredviđene nedaće i prepreke, savladavam lako uz odabranu ekipu. Prvih dana bili smo u Muzeju Ive Andrića, a baš tada su uvežbavali vojnu paradu i leteli su migovi. Na trenutke je tih dana delovalo nemoguće snimiti, ali sam vođen tom ličnom mantrom, da sam čovek koji stiže na cilj, uspeo da sačuvam mir i sve smo uradili. Išli smo u Zrenjanin, Višegrad, Sarajevo, Opovo, Irig, na Frušku goru, čak i u Herceg Novi, a zahvaljujući tehnologiji stigli smo do Krakova, Stokholma, Splita, Zagreba i Travnika. Ne znamo kakav će prijem serija imati kod publike i znalaca Andrićevog dela, ali sada kada je završena mogu potpuno mirno da kažem to je ono što smo moji saradnici i ja naumili, i stigli smo na cilj koji smo postavili.

* A dokle ste stigli u vašem poznanstvu sa Andrićem?

- Tokom prethodnih decenija nekoliko puta sam se pojavio u liku Ive Andrića, a pre 23 godine naučio sam napamet veliki segment iz romana "Na Drini ćuprija". To govorim sa radošću i jedva čekam da ponovo govorim. Pre neki dan sam govorio u Bajinoj Bašti, a pre toga bio sam i u Doboju, Šamcu, Luksemburgu i Parizu. Sve što je imalo veze sa Andrićem život mi je ne samo obogatilo, nego mi je pomoglo. U svemu sam samo dobro od Andrića video i dok smo radili na scenariju iz dana u dan sve više sam cenio i delo i ličnost tog značajnog čoveka.

* Šta vas još očekuje ove godine?

- Očekuje me Teatrijum. Prošle godine smo završili segmentom "Prvaci", gde studenti akademija umetnosti iz Beograda, Novog Sada, Banjaluke i Prištine (sa sedištem u Gračanici) igraju ispitnu predstavu prve godine i za to dobijaju prve profesionalne honorare. Jednog dana će neki od njih zaista biti prvaci pozorišta i smatram izuzteno važnim što ćemo ove godine otvoriti Teatrijum tim ciklusom. Nadam se da ćemo dogodine, ili neke sledeće godine, dovesti studente iz celog regiona. Ove godine na repertoaru će se naći mnogo studentskih i diplomskih predstava i taj fascinantni prostor u kome pozorište postoji već decenijama, gde sam i kao mlad glumac igrao, biće u pravi ukras ovog grada. Otvaranje će biti 30. juna, a nastupiće oni koji su preživeli iz bendova "Zlatni dečaci", "Elipse" i "Viktorija". To veče smo naslovili "Beograde, dobro jutro" jer govorićemo i tekstove Duška Radovića, a onda ćemo već sutradan taj prostor prepustiti prvacima.

* Ko je Tihomir Stanić mimo posla?

- Ne postoji. Ja sam sve zajedno što radim jer stalno radim. Svi moji su, na neki način, u ovom poslu. Imam mnogo prijatelja koji nisu iz tog posla, dakle policajce, lekare, političare, neke ljude bez zanimanja, ali čini mi se da se na kraju sve to, svi kontakti i sve iskustvo ipak slije u taj levak. I sve što se meni privatno, na prvi pogled van posla, dešava, ipak završi u onom što je moje biće, a ja sam glumac. Mislim da je zadatak svakog čoveka da se trudi svakog dana da bude bolji nego što jeste. Na ovom svetu su u većini dobri ljudi i čuvaju ovu planetu, ali oni mogu biti svakog sledećeg dana i bolji. To je moj životni stav. Pitanja koja sebi postavljam pronašao sam u dramskoj literaturi. A jedno od meni najznačajnijih je u monologu Vladimira u tekstu "Čekajući Godoa" koji počinje rečenicom "Da li sam spavao dok su drugi patili". To je pitanje koje čovek mora svakog dana sebi da postavi. To što ovaj svet, ovakav kakav je, ipak postoji uz sve nedaće koje ga prate, dokaz je da većina nas to pitanje, možda drugačije formulisano, postavlja sebi svakog dana.

* Da li vaši najbliži možda trpe zbog toga što ste stalno u poslu?

- Ne trpe, i oni su u tome. Moja mlađa ćerka je student produkcije i pozorišnog menadžmenta, moja starija ćerka sad radi na nekom filmu i jako je srećna, a njihova majka je dramski pisac i radi u pozorištu. Ipak, trudim se da moje prijatelje i širu familiju, koji nisu iz sveta umetnosti, "dovučem" na predstave. Svoj posao uopšte ne doživljavam važnijim od bilo kog drugog niti ga mistifikujem, pogotovo što imam sreću da sam u toj profesiji prihvaćen i na neki način uspešan. Imam sreću i što se ta profesija sastoji od igre i kreacije, što jeste čovek po sebi. Šta je čovek ako ne stvara i ako se ne igra u ovom kratkom periodu dok je tu?

* Šta radite za svoju dušu? Ima li momenata kada ste hedonista, kada uživate?

- Za svoju dušu ispunjavam sudoku. To volim, i kada rešim najteži sudoku osećam ponos i sreću kao da sam dobio svetsku nagradu. To mi je ogromna strast, i to radim kada sam u avionu ili na dalekom putovanju i onda imam spremne gumice, hemijske i grafitne olovke.

PRIPREMAMO SERIJU O CRNjANSKOM

* HOĆETE li posle Ive Andrića ekranizovati život još nekog našeg pisca?

- Već uveliko Slobodan Vladušić i ja pripremamo seriju pod radnim naslovom "Okovani džin" o Milošu Crnjanskom! To ćemo ovih dana ponuditi, naravno Radio-televiziji Srbije. Takođe, konkurisali smo na Filmskom centru Srbije sa scenarijom "Orfejeva smrt", Filipa Čolovića. To bi bio film u njegovoj režiji o životu i smrti Branka Miljkovića. Već sam pred penzijom i ako me zdravlje posluži sledeću deceniju posvetiću naporima da snimim serije i o Branku Ćopiću i Petru Kočiću, a možda i Meši Selimoviću. Neka se ostvari pola od ovoga što sam naumio, biću srećan. Čak je potpuno nebitno da li ću ja uspeti da to uradim, važno je da se o tome priča i da možda podstaknem nekog drugog. To su važne teme i bavljenje raznim opskurnim likovima i ličnostima iz našeg savremenog ili prošlog društvenog života ne bi smelo da odstrani, onemogući i spreči našu pažnju, poštovanje i trud da ispričamo priče o zaista značajnim ličnostima ovog naroda.