SNIMIĆU SERIJU O NUŠIĆU: Gorica Popović o scenariju koji je napisala o životu čuvenog komediografa, "Popadiji", oazi na Srebrnom jezeru...

Poznata glumica, koju trenutno gledamo kao Živanu u trećoj sezoni "Popadije" (petkom, u 22.05, na Prvoj TV), a pamtimo kao Šilju u "Nacionalnoj klasi", knjeginju Milicu u "Boju na Kosovu", Daru u "Boljem životu", Vesnu u "Kaljavim gumama", svoj život je "skockala" tako da sve izgleda jednostavno. Pre svega, kaže u razgovoru za "TV novosti", važno je biti ostvaren u poslu koji volite i biti mu predan tako da vas ne zamara već puni energijom. Zatim, stvoriti oazu u prirodi za beg iz zagađenja i užurbanosti koja je sinonim za stres, a tome još dodati druženje sa prijateljima, kreativni rad rukama, životinje, muziku, čitanje, ali i pisanje.

- Kada god možemo, odlazimo van Beograda u našu kuću na Srebrnom jezeru. Tamo imamo veliko dvorište, tri psa i to nam je zaista oaza gde najviše boravimo. Veoma volim Vaskrs i sada smo okupili porodicu i prijatelje tamo na jezeru. Odmah posle praznika treba da počnem da radim u Ateljeu 212 predstavu po mom tekstu "Matorci" za veliku scenu. To je komedija koju sam napisala za pozorište i za mojih šest kolega, a režiraće je Đurđa Tešić. To se sad uveliko sprema i trebalo bi sa tom predstavom da zatvorimo Belef početkom jula - otkriva nam Gorica Popović koja se od rane zore bavi jednim od svojih hobija.

- Šijem sebi tuniku od nekog interesantnog materijala. Ne mogu da ne radim te stvarčice, to me baš odmara i relaksira. Imam i zdravstvenih problema, a i 72 godine, ako vas neko pita, ali ne dam se. Mislim da je zaista važno da čovek bude aktivan, zdrave glave, da razmišlja i bude kreativan, i, eto, to je neki moj recept. Život se ne završava u šezdesetoj, a ni u sedamdesetoj.

* Niste uvek u Beogradu, ali tu ste nedavno održali divno veče pod nazivom "Iluzije u teatru". Da li i dalje verujete u tu iluziju o kojoj ste pričali?

- Naravno, i u penziji verujem. (smeh) Verujem zato što kada jedanput uđete u taj svet, ne izlazi se iz toga tako lako. To je nešto što jako prija i taj poziv je zapravo neka vrsta oaze u koju možete da se sklonite od svakodnevice, od problema, od svega što nas okružuje i to je neka vrsta igre, pa se večito igraš. Naravno, taj poziv nije tako lak kako sada zvuči kada ga opisujem, ali on zaista pruža mnogo mogućnosti. Pre svega, živite u nekom drugom svetu odmaknuti od stvarnosti, i živite neke likove odnosno ljude čije su biografije sasvim različite od vaše, što je baš zanimljivo. Veoma volim taj poziv i uživam i dalje u njemu i u toj iluziji koju pokušavamo da prenesemo i publici.

* Kakvi su vaši utisci o seriji "Popadija" i šta još možemo da očekujemo od vaše Živane?

- To je bilo divno snimanje u okolini Beograda, tačnije Velikoj i Maloj Moštanici kod divnih domaćina koji su nas trpeli, što nije uvek lako. Stizale su nas i velike vrućine, pa kada na 37 stepeni Celzijusa u jednoj sobi bude ekipa od 20-ak ljudi treba to sve izdržati. Ali, mislim da smo uradili lep posao. Imamo fanove te serije i baš sam zadovoljna. Otkriću vam da će biti srećan kraj. To smem da vam kažem, ništa više. (smeh)

* Da li sada snimate nešto novo?

- U julu i avgustu treba da nastavimo da snimamo treću sezonu serije "Zbornica". To je simpatična i divna priča o nastavničkom kolektivu u jednoj osnovnoj školi, a u uigranoj ekipi su Nebojša Cile Ilić, Dejan Lutkić, Kaja Žutić, Anka Gaćeša. Zatim, treba da snimam za RTS dokumentarno-igranu emisiju o Zori Korać, koju ću da igram. Ona je legendarna žena koja je mnogo značila RTS. Bila čuvena urednica i radila je mnoge emisije. Takođe, očekujem finiširanje dogovora sa RTS oko serije o Branislavu Nušiću, koju sam napisala, i s kojom sam mislila da obeležimo 160 godina od Nušićevog rođenja.

* Dakle, još jedan tekst iz vašeg pera, ali sada za televiziju.

- Napisala sam scenario jer sam bila inspirisana serijom Bi-Bi-Sija o Čarlsu Dikensu koju je vodio njihov čuveni glumac Derek Džekobi. To sam videla još pre deset godina, kada je bila Nušićeva 150. godišnjica i došla sam na ideju da ispričam priču o Nušićevom životu koji je bio izrazito bogat, vrlo zanimljiv, često neobičan, ali često i tragičan. Izgubio je sina dobrovoljca u Prvom svetskom ratu, išao preko Albanije, bio u zatvoru u mladim danima zbog pesme, propao je na nekim izborima za akademika pa je to naknadno popravljeno... Osnivao je pozorišta, mnogo pisao i na kraju toliko napisao o nama da to sve važi i danas, jer, nažalost, nismo mnogo naučili. Mislim da će to biti vrlo interesantna serija.

* Kako je izgledalo pisati o piscu i kada će to biti realizovano?

- Čitavog jednog leta sam se družila sa Nušićem i sa literaturom koja je, hvala Bogu, bogata. Proučavala sam njegov život u tančine, i detinjstvo i njegovo poreklo koje je vrlo neobično. Sam je govorio za sebe da ima i cincarske i arnautske i srpske krvi. Zamisao je da idem kroz mesta gde je on boravio, ispričam šta je gde pisao i doživeo, tu će biti anegdote o njegovom životu, kao i odlomci iz filmova i predstava nastalih po njegovim delima. Taj scenario je prošao pre deset godina na konkursu RTS, međutim nisu nađena sredstva. Već sam izgubila nadu da će to biti snimljeno, ali dobili smo potvrdu od nekih urednika da im se to dopada i da će sada da se traže sredstva.

* Da li se sećate vašeg prvog iskustva pred kamerom? Da li ste znali da će to biti tako značajno?

- Reditelj i glumac Tori Janković, inače Kragujevčanin, došao je u, Kragujevac da snima film "Krvava bajka". Tada sam bila treći razred gimnazije i već sam bila glumica amater u dramskom studiju u Domu omladine. On je ušao sa asistentom u moj razred i izabrao me za epizodnu ulogu mlade. U sceni ide povorka svatova, naiđu Nemci, skinu sve muškarce, čak i mladoženju, i postreljaju. A ja imam jedan krupni plan, dok u venčanici i sa cvećem u rukama gledam za mojim mladoženjom. Prva, zapravo filmska uloga mi je bila kod Điđe Karanovića u filmu "Miris poljskog cveća", a bilo je i TV drama u početku.

* Da, ali prekretnica je bila "Nacionalna klasa" koja je postala kultni film.

- Uživali smo snimajući taj film. Mnogo smo se družili, a Gaga, (Dragan Nikolić) kao duhovit čovek, bio je pokretač, kao i reditelj Goran Marković. Nisam pretpostavljala da ću dobiti Zlatnu arenu za ulogu Šilje i možda je nepravda prema tom filmu bila što nije dobio više nagrada. Mnogi su se pitali "ko je sad ova" i "otkud sad to", jer to je bio festival u Puli gde je bilo tridesetak filmova iz cele Juge. Međutim, srećom vrlo brzo sam počela da radim i snimila filmove "Dorotej" i "Pad Italije". Za uloge u tim ostvarenjima dobila sam u Nišu nagradu "Carica Teodora", a i za kasnije za film "U raljama života".

* Što se televizije tiče, mlađi vas pamte i po ulozi u seriji "Bolji život" koju su svi gledali i koja je obeležila jedno vreme.

- Jeste i sad se reprizira, a ljudi veoma vole tu seriju. Kada me je producent Slobodan Pavićević, sa kojim sam inače radila "Nacionalnu klasu" i ove druge filmove, pitao "Šta radiš sledećih godinu dana", začudilo me je. Ušli smo u to ne znajući kako će sve da se razvije i koliko će publika da zavoli tu seriju i sve te junake koji nas dugo prate. Verujte da mi se i danas obrate imenom lika iz te serije i ponekad mi neko kaže "Daro, Daro". To je onako čudno i simpatično.

* U Ateljeu 212 neprikosnovena je vaša autorska predstava "Brod plovi za Beograd".

- Uvek sam zahvalna kolegama i gostima iz sveta muzike koji dođu i daju doprinos tome da skupimo novac za recimo jedan novi projekat u pozorištu. Karte su nešto skuplje, ali se uvek razgrabe, pa i pre nego što izađe repertoar postoje liste čekanja.

KADA JE TV BIO DOGAĐAJ

* SVEDOK ste vremena kada je televizija tek stigla kod nas. Kako je to izgledalo iz vašeg iskustva?

- Odrasla sam u Kragujevcu, završila sam gimnaziju tamo i posle sam došla u Beograd, znači davna su to vremena. Kada su televizori tek stizali u naše kuće, imali smo malo nasledstvo od nekog dede iz Amerike koje nam je omogućilo da kupimo sve tehničke uređaje, i frižider i usisivač, i fiću, i na kraju i televizor, naravno tada crno-beli. Jedini u kraju smo imali TV, tako da su komšije dolazile i gledale. Sećam se i situacije kada me je otac vodio u sportsko društvo Radnički, čiji je bio nekadašnji fudbaler i potom funkcioner. Tamo je na televizoru bio filter u više boja koji se montira i imate kao utisak da je slika u boji. Toga se sećam, jer to je bio događaj. Kasnije, naravno, televizija je ušla u mnoge domove i sećam se vremena kada su postojala samo dva programa. Kada se drugi pojavio, to je isto bio veliki događaj, a vidite gde smo danas.