NENAD JEZDIĆ ZA "TV NOVOSTI": Nešto svetačko u odbranama Veljka Guberine

- Veljko Guberina je bio drugačiji, kao čovek, intimno, i kao profesionalac, advokat. Drugačije je govorio, koristio je drugačiji vokabular, akcenat... Bio je deset u jedan, a njegova biografija dinamična. Rođen u Vrginmostu, pre Drugog svetskog rata je prebegao u Srbiju, odrastao u Jagodini, onda je otišao čak do Slovenije, jer nije mogao da se upiše u Beogradu na Pravni fakultet, ali život je nastavio u Beogradu. To je ogromno iskustvo i savladavanje sveukupnog mentaliteta ovog nekadašnjeg zajedničkog prostora. Vidiš, pritom, čoveka koji je po svojoj prirodi sklon čovekoljublju, altruizmu i koji sasvim i do kraja i bezrezervno svoje štićenike brani i zastupa. I to ih zastupa punom mišlju, punim rečima, punim vokabularom, stvara odbranu i stvara i kreira priču koja nastaje u svrhu odbrane tih štićenika koji su teške zločine počinili, ali on ih brani. I on je, pre svega, bio veliki zagovornik toga da ljudi greše. Nisu ljudi ti koji jedni drugima praštaju grehe. Mi se samo nadamo u oprost neba, u oprost života, a imali smo čoveka koji je bio spreman da prašta.

* Šta ste od njega naučili, u smislu toga što govorite kako je on strastveno branio ljude, a znao je da su grešili?

- Stihija ovog vremena, stihija naše lišenosti da napravimo kakvu-takvu analizu tuđe krivice navodi nas i gura u predrasudu. Mi smo mentalitetski skloni predrasudama, a ovaj čovek se bavio advokatskom, braniteljskom analizom svakog njihovog greha, svakog tog propusta. Ljude, pre svega, treba razumeti. Mislim da je to bila njegova životna misija. Iza svih ljudi treba stajati, a pogotovu treba razumeti i stati iza onih koji su grešni, jer nema bezgrešnosti. Svi smo grešni i svi jedni druge treba da razumevamo. To je meni presudno o njemu, pogotovo što imam neku komunikaciju sa Guberinom, da tako kažem, ako to ne zvuči pretenciozno i mistično. On je bio verujući čovek, pored svog temperamenta i poznanja i mentaliteta i ljudi, sve je ulagao u pravdu, a nekako je znao da je samo jedan delilac pravde i to mi je jako bilo zanimljivo. Nešto svetačko je imao u tim svojim odbranama, nešto što nije od ovog vremena i od ovog sveta.

* Advokati su veliki oratori, a i vi ste kada hoćete da budete...

- Nisam orator, ali oratorska sposobnost, pre svega, podrazumeva izgovaranje ogromne istine u koju onaj koji je saopštava veruje. Gledam da balansiram između istine kojoj sam sklon i pi-ara koji ne razumem. Nikad sebe nisam doživljavao kao oratora i to mi je uvek bilo, iskreno govorim, delikatno. I danas mi je delikatno da pričam o tome šta osećam, šta mislim, da naglas i javno iznosim neku svoju analizu bilo čega. Pogotovo danas, u vremenu kada svi svima sve osporavaju. Čovek i kada kaže nešto, a polazim od toga da to iskreno govori, veruje da to dopire do nekoga, ali mi danas imamo atmosferu i prostor gde se glupost izjednačava sa znanjem i pameću, profesionalnost sa amaterizmom, stručnot sa diletantizmom, znalci sa neznalcima, iskustvo sa neiskustvom, to je sve jedno zamešeteljstvo. Kada nesposobnost atakuje na tuđu sposobnost to je strašno, to je paradoks i apsurd. Živimo paradoks gde svi misle da znaju sve i da oni s druge strane zapravo ne znaju ništa i da je njihov sud ultimativno jedinstven i tačan. I sve na kraju, čitavo to zamešeteljstvo se stavlja i gura u atmosferu nekih zavera, nekih ezoterija, nekih neodrživih koncepata da je to prosto nemoguće tumačiti. Svuda oko mene neki ljudi nešto svedoče, svuda oko mene neki podkasti u kojima je kakofonija svega i svačega. I onda, pravo da kažem, lišavam sebe bilo kakvog osećanja da moja reč suštinski nešto vredi i znači. I zaista u to verujem. Gledam da u ovakvim prigodama, kada sam profesionalno obavezan da nešto kažem, i naravno kada sam obavezan prema mojim bližnjima, prema svojoj porodici, prema onim momentima i trenucima kada zaista treba nešto dobro da iznedriš za svoju decu, da nešto dobro i smisaono izgovorim. To mi je sasvim dovoljno i utešno i trudim se da kao glumac najviše i najbolje svedočim kroz uloge i kroz scene.

* Govorite kako je Guberina branio ljude, iako je znao šta su učinili, ali postoji li granica dokle uopšte možemo nekoga da branimo?

- Za ono vreme su analiza, iskustvo i studioznost advokatska bili presudni. Ali mi sad živimo u vremenu gde je važnost mišljenja mediokriteta maltene jednaka važnosti mišljenja profesionalaca, advokata, branioca, tužioca i tako dalje. I to je sad ta kakofonija, to je sad jedan prostor gde svi potiru sve, gde svako svakog osporava i gde se svačije mišljenje dovodi pod veliki znak pitanja. Više nisam sklon medijima zato što ne umem da pratim trendove i jednostavno rečeno ne snalazim se više u tome. Pitanje je kako bi se danas i Guberina snašao, kako bi delovao sa tim svojim karakteristikama i oratorskim sposobnostima, da li bi bio neki pajac, klovn advokat ili bi bio autoritet kakav je bio u ono vreme, jer ovo vreme danas i ta kakofonija potire važnost bilo kakvog autoriteta. To jeste na kraju krajeva naš veliki sociološki i društveni problem - manjak autoriteta. Ne poznajem ni jedan autoritet, a da nije osporen u ovom našem javnom mnjenju. Toga nema, prosto više toga nema, a i te kako ih ima i verujem da ih ima. I mi zaista treba da se oslonimo na to šta nama prenose znalci i šta nam pričaju iskusni ljudi i profesionalci. Treba da najveći akcenat stavljamo na to, a ne da slušamo sve i svašta.

* Pre godinu dana kod nas se desilo nešto stravično, strašan zločin. Da li vi, kao Nenad Jezdić, koji glumi advokata u ovoj seriji, imate bilo kakav sud o onome što se desilo?

- Meni je to neshvatljivo. To je pakleno iskustvo za te ljude, roditelje. Često koristimo reč pakao, ali ako je radost, ako je sreća življenja, stvaranja, nastajanja, kažu, parče neba na zemlji, stvarno mislim da se nama dogodio ćošak pakla na zemlji sa tim. Ja sad stvarno ništa drugo u ovakvim trenucima ne mogu ni da pomislim, ni da analiziram, ni da prosuđujem nego samo da se istinski Bogu molim da ti ljudi, koji su ostali bez dece svoje, da kakvu takvu utehu nađu i da kakav takav smiraj im Gospod pruži. Nisam dostojan da bilo šta drugo kažem i nisam dostojan bilo šta da analiziram i ulazim u bilo kakve stereotipije zaključivanja i slanja poruka. Ti ljudi su veliki kamen poneli i veliki ih kamen gazi i pritiska i samo neka im se u ovozemnom vremenu, gde smo gostujući, i gde smo samo na turneji, samo neka im ostatak ovog života bude koliko toliko bilo kakva uteha. Neka im se desi u srcima i životima, ako može, ako i ovo nije previše što govorim. Samo neka im život kakve takve radosti i mira da u ovo vreme što nam je svima preostalo.

Na kraju, zaista sam svestan ko god da me bude tumačio, ko god sad da bude ove redove iščitavao, da će mu biti dostupno da u svakom trenutku jako brzim putevima komunikacije sve i svašta kaže o tome što misli o ovom mom izlaganju bilo da je lepo i pozitivno bilo da je ružno i negativno. I zato sam u jednom trenutku po slabosti svojoj rekao da se kao javna ličnost osećam kao javni klozet, koji je dostupan svima i onima koji su skloni higijeni i onima koji to nisu. I svakome je dozvoljeno da uđe u taj prostor, da vrši veliku i malu nuždu i naravno u skladu sa svojom prirodom nehigijenskom da te opogani i da te učini smrdljivim. I to je zaista život u kome se ne snalazim i zato zapravo želim da ne budem deo bilo kakvih medija koji te pozivaju na tvoje lično mišljenje. Nekako je danas najdostojanstvenije ne iznositi svoje lično mišljenje nego ga zadržati za sebe zato što je lično.