SA STRAHOM NE BIH NIKUDA STIGAO: Goran Šušljik o ratnoj drami "Vreme smrti", maestralnom Žarku Lauševiću, želji Nebojše Glogovca...

Priznanje Sterijinog pozorja dobio je i 2005, a dve godine kasnije ovenčan je i Nagradom "Car Konstantnin" za najbolju mušku ulogu u filmu "Hadersfild". Upravo ovo ostvarenje bilo je prekretnica na Šušljikovom profesionalnom putu, jer se zbog njega prvi put, zajedno sa pokojnim kolegom Nebojšom Glogovcem, upustio u posao producenta.

Iz okrilja njegove producentske kuće izašli su film "Travelator", serije "Folk" i "Čizmaši", a potom i ekranizacije romana Dobrice Ćosića: "Koreni", "Vreme zla" i "Vreme smrti", čijih prvih 15 epizoda smo premijerno pratili na Novoj S, a očekujemo ih i na RTS. Vođen idejom da čovek koji ima želju i energiju može da učini mnoge stvari, Šušljik neumorno radi. Snimanje serije "Ožiljak" nedavno ga je odvelo čak u Bilbao, na obali Atlantskog okeana, a trenutno radi postprodukciju još 15 epizoda "Vremena smrti", koje ćemo gledati od jeseni, ali i priprema nove projekte o kojima još ne može da priča.

Osim toga, gledamo ga u trećoj sezoni serije "Tajne vinove loze", i kao Svetog Savu u predstavi "U ime Oca i Sina" u Narodnom pozorištu. Uz sve to, Šušljik, kako nam u razgovoru kaže, živi normalan život posvećenog supruga i oca, a kada stigne beži u okolinu Sremskih Karlovaca u kojima je završio čuvenu Karlovačku gimnaziju.

* Kako su izgledali vaši prvi koraci u poslu producenta?

- Imam dobru i toplu emociju vezanu za početak, ali tada nisam uopšte znao šta je to baviti se produkcijom i da će ona prilično zaokupiti moj život, moje vreme, pa i moje ambicije. To je sad dovoljno daleko da imam taj neki sentiment i mislim da je to bila prava odluka, bez obzira na to što nije bila svesna. Sve je počelo iz želje Nebojše Glogovca i mene da ekranizujemo "Hadersfild", koji smo igrali u pozorištu, jer smo mislili da je dobra ideja da od toga nastane film. To je bila emotivna i impulsivna reakcija izazvana željom da sve što smo osećali, u vezi sa tim tekstom, onim što smo igrali i prijemom publike u pozorištu, ostavimo i za generacije koje to naknadno ne bi mogle da gledaju. Tako je krenulo i onda je to otišlo negde gde tada, a ima tome već 18 godina, nismo ni razmišljali, ja naročito, pa ni Nebojša, da bi stiglo evo do sada.

* Jeste li već tada znali koja ćete dela Dobrice Ćosića staviti pred TV publiku? I da li ste se plašili da ekranizujete njegove zaista obimne romane?

- Ne, imao sam samo želju. Sa strahom ne bih nikuda stigao. Ako je i postojao, nisam ga osećao, već samo brigu kako do toga doći. Dok sam radio "Korene", paralelno sam ponovno čitao dela Dobrice Ćosića i to se samo otvaralo. Shvatio sam da ta celina, koja postoji kao literatura, u stvari ima mnogo toga što se zaista nas tiče i sada u ovom vremenu. Ovo vreme je prilično komplikovano i dosta liči na delove Ćosićevog opusa, recimo, na "Vreme zla", koje tretira period pred Drugi svetski rat i početak tog rata. Neminovno se nameću paralele sa ovim vremenom u kojem živimo i nažalost je tako. Bilo mi je to uzbudljivo i mislio sam da je to dobar materijal da se pretvori u seriju i da je televizija idealan medij da se ta priča ispriča.

* Šta vam je bila ideja vodilja i koje poruke ste želeli da stignu do onih koji su čitali Ćosića, ili čak i onih koji nisu?

- Najviše smo se bavili, a i sam Ćosić, time kako pojedinac u komplikovanim okolnostima, i istorijskim i socijalnim, pokušava da preživi, da opstane, gde pronalazi nadu. S druge strane, to je ozbiljan presek stvarne istorije, ali ona mora uvek da bude gledana iz ugla pojedinca ili nekog nukleusa, a to je najčešće porodica. Dakle, mi smo u stvari pričali porodične priče. Porodica kao mala, ali veoma kompleksna struktura je centar, recimo, "Korena", i ona je i tada bila ugrožena, kao što možemo da kažemo da je i sada. Čak način na koji je ugrožena ne razlikuje se mnogo od tog osećanja opresije, strahova, podzemnih voda koje nagrizaju i porodicu Katić negde krajem 19. veka.

* U ovom delu "Vremena smrti" prikazali ste ratne nedaće i strahote koje je teško gledati. Šta ćemo da vidimo u narednih 15 epizoda?

- Držali smo se onoga što je ponuđeno u četiri romana "Vreme smrti". Prvih 15 epizoda obuhvata prve dve knjige naslovljene "Prerovo ide u rat" i "Suvoborska bitka". Završavamo prvi deo pobedom, ali ne u nekoj bici, nego uopšte uspevanjem da se taj neprijatelj, koji je nagrnuo na leto 1914, protera iz zemlje. To je u vojničkom smislu bila neverovatna pobeda. A i u političkom smislu u doba tog rata je bila takođe ogromna pobeda, jer jedan mali narod je uspeo da se suprotstavi toj ogromnom sili. Ima čak i replika da smo mi tada prvi put prepoznati kao evropski narod koji je prihvaćen kao član evropske porodice upravo tim neverovatnim podvigom. U drugom delu nas čeka, pre svega, Valjevska bolnica. Nakon te pobede i proterivanja neprijatelja preko Drine, Srbiju je napala pošast koja je ugrozila i uništila više života nego sam rat, a to je tifus. To je bolest koja nije samo medicinski fenomen, nego metafora za bolest društva, bolest sveta i za borbu čoveka protiv nemani razne vrste. A sam kraj drugog dela će se odnositi na ponovnu ofanzivu neprijatelja na Srbiju i izgon vojske i naroda put Albanije.

* Prikazali ste lice i naličje ratovanja, u kome se sve pobede i porazi prelamaju preko sudbina običnih ljudi.

- Ovo čime se bavimo, a ni sam roman, nije ratni spektakl. To je porodična drama ili ratna drama. Nije nam bio cilj da pravimo spektakularnu rekonstrukciju ratnih dejstava i svega toga, nego pokušavamo da pričamo priču o pojedincima koji su zaglavljeni u tom užasnom vremenu. Ono jeste u našoj i u svetskoj istoriji prepoznato kao trijumf volje, a u stvari je užasna tragedija od koje se nikada nismo oporavili s obzirom na sve žrtve i posledice onoga što smo proživeli. Te posledice živimo i dan-danas. Veliki procenat stanovništva je uništen i nestao, a da ne pričamo o ekonomiji i obrazovanom svetu, koji je tek stasao u toj zemlji. Sve ono što je trebao da bude pogon za progres moralo je da krene ispočetka.

* Prvi deo serije "Vreme smrti" završava se važnom pobedom, a značajna figura u tome bio je Živojin Mišić, koga je u seriji odigrao Žarko Laušević.

- To je čudno osećanje. Nakon Žarkove smrti, ne samo ja nego ceo autorski tim suočavali smo se sa njim skoro svakodnevno u montaži. Još nemam utisak i osećaj da je nestao, to je zaista tako, i ne govorim ovo iz sentimentalnih i patetičnih razloga. On je naročito u ovim poslednjim ulogama ostavio neku vrstu svog umetničkog testamenta. I on je zaista zadivljujući. To nije bila samo poslovna saradnja već odnos koji je prožet onim što je život. Teško je kad neko ode iz tog života.

* U "Vremenu smrti" bili ste ne samo producent, nego ste tumačili Luku Boga, prekaljenog vojnika, kako ste ga opisali.

- Luka Bog kaže za sebe da je rođen sa sabljom. To je, naravno, neka vrsta metafore, ali on tako živi i misli. On je specifičan, jako dobro napisan lik. Ta njegova sirova želja za pobedom, njegov ego i surovost, koja je samo maska za nešto što se može nazvati ne samo bol vojnika nego bol čoveka koji je suočen sa užasima i koji nalazi jedan jedini način, a to je da neprijatelja savlada. A taj neprijatelj je najčešće u njemu samom.

* Junak kog igrate u "Tajnama vinove loze" nije baš takav, a nije ni u potpunosti pozitivan lik.

- To je druga vrsta karakterizacije zato što je druga vrsta žanra. Tim likovima nije dato da budu preterano nijansirani i možemo reći da je to jedna vrsta tipa koga lako prepoznajemo u svakodnevici. To su oni tipovi koji se svuda "muvaju". Volim da igram sve i svašta, a ovo mi je bilo interesantno.

* Imali ste prilike da tu igrate sa kolegama koje nisu često na našim malim ekranima, poput Lucije Šerbedžije.

- Luciju sam upoznao dosta davno, mislim da je to bilo 1999. kada smo se nekim čudom i ona i ja našli na gostovanju Jugoslovenskog dramskog u Nici. Sretao sam je potom s vremena na vreme, ali nikada nismo igrali. Ovo je bila prilika da se malo više družimo, iako naš odnos u seriji uopšte nije prijateljski. Lucija je privatno draga, vesela, puna energije, tako da je bilo jako dobro raditi sa njom.

* A jeste li privatno ljubitelj vina?

- Jesam, ako me baš pitate. Vino je, kako god to zvučalo, moja svakodnevica. Dosta često sam u Sremskim Karlovcima i mogu reći da imamo i mi zaista dobrih vina u kojima uživam.

* Jedan ste od četvoro srpskih glumaca u "Ožiljku", prvoj seriji u čijoj izradi su učestvovali srpski i španski producenti, kao i poznati "Amazon prajm". Kako je do toga došlo?

- Ulogu sam dobio na kastingu, koji nije bio baš lak, jer sam morao da savladam ruski jezik, koji ne znam. Naša Milena Radulović igra glavnu ulogu u toj seriji u velikoj produkciji, što se ne dešava tako često, ali tu su i Stefan Kapičić, Mladen Sovilj, ja i još nekoliko naših glumaca. Dobro je što su "Adrenalin" i "Telekom Srbija" uspeli da naprave tu saradnju i da pokažemo da, ne samo glumački, nego i produkciono možemo da iznesemo proizvod koji je relevantan i na svetskom tržištu, pošto to pravi "Amazon". Bilo je uzbudljivo, a krajnje normalno što se tiče saradnje sa strancima, jer se proces snimanja ne razlikuje umnogome ovde i tamo. Imao sam sreću da tu seriju snimam i u Bilbau. To je vrlo interesantan deo Španije i tako čudesan grad, koji i jeste i nije Španija u smislu kulture, identiteta, kuhinje...

* Osim umetnosti, šta još čini vaš život zanimljivim?

- Živim jedan normalan život. Kada to kažem, mislim na dvoje dece, njihove pubertete, porodicu, obaveze i probleme. Nije to ništa spektakularno, niti živim život neke zvezde. Daleko od toga. Muvam se po gradu i uživam u životu koliko je moguće. Nije lako živeti bilo gde, a nije bogami ni u Beogradu. Zato kada stignem bežim u prirodu, negde u okolinu Sremskih Karlovaca.