TOLA DAČIĆ I U VREMENU SMRTI SVIRA FRULU ZA ŽIVOT: Slobodan Boda Ninković o ulogama u serijama, našim skupim podelama i istorijskim greškama

Posle nebrojeno odigranih predstava, danas je aktivan samo u "Noći u kući gospodina Kolaka" koju, uz Irfana Mensura i Vladimira Kerkeza, izvodi po Srbiji i van nje. Ostatak vremena posvetio je snimanjima, pa smo ga u proteklom periodu gledali na velikom platnu u filmovima "Toma", "Komedija na tri sprata", "Heroji Halijarda", ali i na malim ekranima u serijama "Kamiondžije d.o.o.", "Močvara", "Radio Mileva", "12 reči" i "Koža".

Nakon sitkoma "Derbi u kafani Autokomanda", koji je na kanalu Arena sport 5 pušten pred 172. susret Crvene zvezde i Partizana, emituju se i "Vazdušni most" (vikendom, u 21.00, na Superstar TV, a od 16. marta i na RTS 1 u 20.05), i "Vreme smrti" (od ponedeljka do četvrtka, u 20.30, na Novoj S). Osim što je vrstan glumac, Ninković je i muzičar, posvećen muž, otac odbojkašice Nađe i producentkinje Anje, ali i navijač crno-belih.

* Čime vas je, kao poznatog partizanovca, osvojila ekranizovana priča o večitim rivalima?

- Sport volim i pratim intenzivno, naročito fudbal i košarku, ali bilo je neminovno da pratim i odbojku zbog ćerke i to sam vrlo rado činio. Kada me zvao Dragiša Kovačević, po čijim knjigama je serija "Derbi u kafani Autokomanda" rađena, shvatili smo da mi ne treba mnogo njegovih podataka jer sam bio svedok mnogih utakmica. Moj glavni motiv da prihvatim ulogu je što je to simpatična priča o kumovima Miletu i Raši (Milenko Pavlov), koji su penzioneri i koji se nadigravaju i začikavaju, ali u normalnim okvirima. To je i mali doprinos da ljudi možda vide da odluka za koga navijate nije pitanje života i smrti nego zabave. Serija je vrlo duhovito napisana, ima tu i oštrih ujeda, ali na kraju uvek kažemo "kume, pa mi smo kumovi". To je zaista bilo tako. Sećam se tih ranijih derbija kada su "sever" i "jug" uvek smišljali pesme ne bi li na određen način zadirkivali ove druge, ali to je bilo duhovito. Ovo sad više nema veze sa time jer je zloupotrebljeno, tu čak fudbal nije ni bitan više, bitno je ko može da pokaže da je jači i nadmoćniji.

* Sa kime od nekadašnjih fudbalera, koji su gostovali u seriji, vam je bilo zanimljivo da se upoznate i popričate?

- Neke od njih poznajem odranije, kao što su Ljubiša Tumbaković i Nenad Bjeković. Recimo, Dule Savić je fantastičan, Dragan Džajić Džaja me je vrlo pozitivno iznenadio, a Ranko Stojić, koji je sada vrsni menadžer, pokazao je visok stil života i poznavanja stvari. Divno je bilo.

* U seriji "Vreme smrti", nastaloj prema istoimenom obimnom štivu Dobrice Ćosića, predstavili ste nam se kao Tola Dačić.

- Kada me je kreator Goran Šušljik pozvao i rekao da igram Tolu Dačića, a to je baš dobar zadatak, naravno da sam se obradovao. Bavili smo se temom koja je vrlo značajna jer Prvi svetski rat je bio presudan za dalji tok naše istorije zbog onoga što se tada prelamalo i dogodilo. Nažalost, u ovih 110 godina nije se mnogo promenilo naše razumevanje situacije, uopšte istorijskog trenutka, našeg položaja, i kako da iz obično vrlo teških okolnosti izađemo sa što manje štete. Iz Prvog svetskog rata izašli smo izuzetno oštećeni, ali i Drugi svetski rat takođe je bio veoma tragičan, jer smo došli do tačke da se međusobno obračunavamo, a to je, nažalost, ostalo i danas. Tola Dačić je čovek iz naroda, siromašan, ima četiri sina i, kako kaže, dao je četiri puške za Srbiju. U prvoj epizodi ima scena kada veliki gazda Aćim Katić (Miki Manojlović) s priličnim čuđenjem posmatra komšiju Tolu, koji svira frulu posle primanja vesti o tome da mu je poginuo jedan sin. I pita ga: "Kako možeš da sviraš kada ti je sin poginuo", a on kaže: "Sviram za žive". Ta potreba da se ide dalje, da ipak život pobeđuje, to je lajtmotiv Tole Dačića i on kroz ceo serijal ide pokušavajući da nađe i spase bar nekog od sinova, da vidi kako su i pomogne im. Manje-više je uspešan, ali kraj serije, ipak, daje optimizam i pokazuje tu našu sposobnost i vitalnost da izađemo uvek sa željom i voljom da idemo dalje, jer život mora da ide dalje.

* Pomenuli ste i Drugi svetski rat, a takođe ste deo filma "Heroji Halijarda" i serije "Vazdušni most" koji se bave skoro nepoznatim događajem iz tog dela naše istorije.

- Igram seoskog domaćina, kmeta Janka, koji organizuje seljake i pokušava da sakrije što više američkih pilota i da ih sačuva do trenutka kada treba da se vrate. Eto, razlika između te dve serije je 30 godina, a gotovo da je identična situacija. Spasavali smo savezničke pilote, naravno, ne samo sa željom da oni nama pomognu, nego nadajući se da će zbog toga što smo uradili nešto što se podrazumeva - da pomogneš nekome za koga smatraš da ti je i saveznik i prijatelj - i da nam uzvrate. Ako ničim drugim, bar dajući naoružanje ne bismo li na kraju uspeli da pružimo otpor okupatorima. Ali nije baš tako bilo. Čak smo pred kraj rata doživeli od tih istih bombardovanje. Ubeđen sam da smo izuzetno kvalitetan i izuzetno talentovan narod, ali što se tiče organizacije, kako bi rekli, dobar je štof, ali loš krojač. Ponavljamo uglavnom slične greške koje nas izuzetno skupo koštaju. To baš ne deluje mnogo pametno, logično i normalno.

* U filmu "Toma" o najvećem boemu jugoslovenske narodne muzike odigrali se ključnu ulogu - oca Tome Zdravkovića.

- Nisam znao pre toga priču oko Tome tako detaljno, ali slušao sam Tomu, normalno. Bjela je vrlo lepo sve uklopio, i priču i emocije i muziku, koja sama po sebi već nosi atmosferu. Mislim da će ta gledanost u bioskopima teško biti nadmašena. Ta vrsta filmova, taj emotivni pristup nama nedostaje jer smo pali pod uticaj filmske industrije koja se ne bavi baš mnogo emocijama, a i koja nam je nametnuta. Niti smo u stanju da ispratimo tu vrstu produkcije, niti to ima baš mnogo veze s nama. Može da se radi serija koja se bavi današnjim trenutkom, ili se odnosi na kriminal, ali na naš način, sa našom bojom i našom prirodom, malo drugačije.

* Možda je dobar primer za to Nikola Kolja Pejaković, koji je svoju priču ispričao na vrlo autentičan način u "Koži".

- Ta serija je višestruko značajna. Pored toga što je dobro napisana i realizovana, pokazala je da na ovim prostorima postoje glumci izvan Beograda. I to fantastični. Ima mnogo talentovanih ljudi kojima nije pružena šansa i to se u ovoj seriji vidi. Priča serije "Koža" je Koljina intimna priča i mislim da je ispričana vrlo iskreno. Pošto poznajem Kolju 30 i kusur godina, sarađivao sam sa njim u raznim njegovim fazama. On je sada u zreloj fazi gde je smiren i verovatno sad sumira i izvlači sva svoja iskustva iz svih svojih perioda. Mislim da je "Koža" na vrlo dobar način pokazala ko je on i kakav je on.

* A vas je "Koža" spojila s Vesnom Trivalić.

- Jeste, posle 40 godina druženja, od akademije pa do danas. To je isto bila uživancija. Inače, ove godine sam inicirao da se okupimo mi sa klase da proslavimo. Nažalost, nećemo biti kompletni zbog nedostatka Mande, ali da obeležimo 40 godina od njihovog upisa i mog povratka na Akademiju.

* To je poznata priča, ali zanimljivo je da ste upisali, odustali, pa se vratili na FDU i "upali" na prvu klasu Vladimira Jevtovića iz 1984.

- Da, upisao sam 1977. godine, ali u to vreme sam intenzivno bio sa bendom i već sam igrao u amaterskom pozorištu. I to velike uloge i dobio sam čak i neke nagrade. Kada sam došao na FDU, u tih sedam dana, učinilo mi se da je suviše sporo, da to već znam, a bend me čeka. Ali to je jedan od pokazatelja da ukoliko je stvar iskrena, sve dođe na svoje mesto kad mu dođe vreme i mislim da sam imao sreće da se to u moj slučaju dogodilo.

* Uspeli ste da budete ne samo vrstan glumac, već i muzičar, muž, otac, rečju ostvaren čovek.

- Nemam nikakvu dilemu da je porodica apsolutno najveći uspeh. To je verovatno i razlog toga što deluje mnogima da sam opušten i miran, a u stvari sam čovek koji je poprilično uspeo da ostvari ono što je najbitnije u životu. Sve je pitanje mere u životu, inače. Ako jedna strana prevagne, to nije kompletna slika. Posvećenost poslu svakako, ali mora da postoji i privatno vreme. Možda deluje da sam uvek razmišljao, ali nisam. Mislim da sam imao poprilično sreće u životu, odnosno da se nisam opirao nesvesnom toku koji me je vodio. Doduše, mislim da je mladima mnogo teže sada jer je nametnut ritam koji je potpuno neprirodan, a to je da smo ušli u vrtlog da se nešto mora. Odričemo sebi pravo da je svakome data slobodna volja i to smo podredili nekakvom zadatom interesu da nešto moramo. Život je sačinjen od onih najjednostvnijih, prostih stvari koje kada ih lepo složite daju na kraju neko zadovoljstvo. Treba da sa članovima porodice napravimo tu vrstu odnosa koja će nas učiniti zadovoljnim. Karijere i bogatstvo su izmišljene i trenutne stvari. Nijedan uspeh ne može da obezbedi trajanje i u svakom poslu morate kontinuirano da radite, da se trudite da to bude kvalitetno, ali i da pri tom imate vreme za sebe. Jer ako niste lično zadovoljni, nikakvi spoljni uspesi, koje ste postigli, to ne mogu nikako da vam nadoknade.