DIVNO JE OTKRITI EMOCIJE KOJE NE "GOVORE": Glumica Teodora Dragićević o nemom jeziku ljubavi Srpkinje i Amerikanca u seriji "Vazdušni most"..

Od mlade Vere u prvoj sezoni "Tajni vinove loze", preko Tee u tinejdž seriji "U klinču", Mile, ćerke Vladana Simonovića u drugom ciklusu "Tajkuna", Milene Katić u drami "Vreme smrti" koja se od 4. marta emituje na TV Nova (od ponedeljka do četvrtka u 20.30), Stojne u "Nečistoj krvi", do epizodnih rola u "Biseru Bojane" i "Močvari", Teodora korak po korak gradi svoj put ka velikim ulogama, očaravajući publiku spontanošću i vedrinom. Upravo ta energija ju je i povela ka projektu "Heroji Halijarda", Radoša Bajića, u kom je gledaoce osvojila ljubavna priča njene junakinje Radmile Jović i mladog američkog pilota Edvarda Volša. Ipak, kako nam otkriva na početku razgovora, veza Srpkinje i Amerikanca tek će osvojiti našu publiku i to u seriji "Vazdušni most" koja premijerno stiže na kanal Superstar (vikendom u 21.00), a od 16. marta i na RTS 1 (vikendom u 20.00), a u kojoj će upravo Radmila i Edvard dobiti veći prostor i postati nosioci priče.

- Rad na "Herojima Halijarda" i seriji "Vazdušni most", čija se radnja mnogo razlikuje od filma u mnogim segmentima, pamtiću po predivnom iskustvu rada sa Žarkom Lauševićem, upoznavanju predivnih kolega sa kojima do sada nisam imala priliku da snimam, ali i po predanoj i složnoj ekipi "Kontrast Studiosa" koja je omogućila da rad na setu bude maksimalno profesionalan. Takođe, za ovaj projekat vežu me i slike naše predivne prirode budući da smo najveći deo snimanja proveli na raznim lokacijama širom naše zemlje - poručuje na početku intervjua Teodora dodajući da je rolu Radmile i njenu ljubav sa Edvardom doživela sa mnogo emocija.

"Heroji Halijarda" i "Vazdušni most" okupili su veliki broj stranih glumaca, ali su istovremeno celu ekipu poveli na put na sam kraj Drugog svetskog rata? Kakve uspomene ste sa sobom poneli sa ovog putovanja?

- Srbiju iz tog vremena doživela sam upravo kroz prizmu tih ljudi koji nisu odavde.

Naših kolega iz svih delova sveta, sa kojima, smo sarađivali na ovom projektu. Čini mi se da smo svi imali priliku da doživimo Srbiju o kojoj smo malo znali, snimajući na predivnim lokacijama u šumadijskim selima, na planinama, okruženi prirodom. Bio je to najlepši način da te strance upoznamo sa našom zemljom i svim njenim čarima. Sa druge strane, kroz priču o operaciji "Halijard" i mi smo uz njih doživeli neke nove i ne toliko poznate istorijske lekcije o hrabrosti našeg naroda.

Koji su bili najveći izazovi sa kojima ste se vi i kolega Stiven Mur susreli gradeći odnos među vašim likovima, i šta je najvažnija poruka njihove ljubavi?

- Mnogo je simbolike u priči o "Herojima Halijarda", pa i onom delu koji se odnosi na Radmilu i Edvarda. Ono na čemu smo najviše radili, i što je bilo posebno važno za nas, jeste ta neverbalna komunikacija koja se razvija između njih dvoje. Njihova ljubav je na mnogo dubljem nivou od reči i ogleda se u svakom pogledu, pokretu, ćutanju... Predivno je otkriti emocije koje se kriju u tišini. Zbog svega toga je i bilo nemoguće osloniti se na tekst i scenario gradeći ove role. Slova ispisana na papiru i ono što izgovaramo samo su vrh ledenog brega. Sve ostalo bilo je na nama da izmaštamo i osetimo.

Koje su najvažnije glumačke i životne lekcije koje ste savladali radeći na "Herojima Halijarda" učeći od starijih kolega?

- Imala sam tu privilegiju da na ovom projektu sarađujem sa zaista velikim glumcima.

Nisam sigurna koliko sam toga bila svesna dok smo snimali. Ono što bih volela da "ukradem" od njih je njihov profesionalizam u spoju sa iskrenom toplinom. Volela bih da jednog dana prema mladom kolegi budem onakva kakve su prema meni bile starije kolege na ovom projektu.

Koliko je teško mladim glumcima u Srbiji napraviti prve korake na glumačkoj sceni?

- Čini mi se da je u svakoj zemlji izrazito teško ne samo napraviti prve korake kao glumac nego i biti glumac i živeti od toga. Međutim, svako od nas ima svoj put. S obzirom na to da se meni zaista posrećilo, te da od samog početka radim na ozbiljnim, velikim i važnim projektima, kao i u divnim ekipama, verujem da nemam taj luksuz da kažem da su ti moji "prvi koraci" na glumačkoj sceni teški. Kako će oni izgledati i koju će težinu imati, zavisi mnogo od puta koji nam je zacrtan, a on nije uvek svima isti. Meni se uvek jako sviđalo pozorište. U Moskvi me je mama kao malu stalno vodila na balet, operu, u pozorište... Muzičke škole tamo često dele besplatne karte ili karte sa sniženom cenom. Onda sam ja u kasnijim godinama sama negovala tu ljubav i krenula na glumu u srednjoj školi, u studio glume "Maska". Tamo sam se zaljubila u ovu profesiju i odlučila da upišem FDU.

Veliku pažnju domaće javnosti privukli ste ulogom mlade Vere u "Tajnama vinove loze", tu je i "Tajkun", "U klinču", "Nečista krv"... Posle "Heroja Halijarda" deluje kao da je došao red na ozbiljne uloge. Kako bi izgledala idealna junakinja koju biste voleli da dočarate na malom ekranu ili velikom platnu?

- Teško je definisati šta bi to bila "idealna" junakinja. Ako se to odnosi na kvalitete osobe koju igram - ne razmišljam na taj način o tome. Ne želim da igram "idealne" žene. Čini mi se da njih u svim domaćim serijama i filmovima ima previše. Ja čekam da neko napiše ženski lik koji nije samo funkcija - majka, ljubavnica, domaćica, bivša žena...

Čekam da neko napiše ženski lik koji ima više dimenzija, koji nije samo funkcija za muški višeslojni svet. O tome je savršenu pesmu snimila moja koleginica Julija Petković, koja pod pseudonimom Duda Buržujka stvara odličnu muziku. Poslušajte stihove njene pesme "Ženska uloga", i verujem da ćete dobiti odgovor na vaše pitanje o tome kako ja doživljavam tu "idealnu junakinju".

U "Vremenu smrti" dočaraćete nam Milenu Katić. Reč je o još jednom putovanju u srpsku prošlost...

- Priča o Mileni Katić jeste priča o sazrevanju i borbi sa mnogobrojnim izazovima koje pred jednu nežnu i dobru dušu stavlja život, ne štedeći je svog teškog i mračnog lica. Milena kao bolničarka izložena lošim okolnostima sa kojima se susreće uprkos njenoj plemenitoj nameri da svima pomogne, u jednom trenutku oseti potrebu da se vrati svojim korenima, porodici i domu, pokušavajući makar tu da se ogreje. Zbog toga se i vraća u Prerovo, želeći da otkrije više o prošlosti svoje porodice i da proživi slike iz detinjstva njenog oca. U njenom liku sadržana je važna lekcija o borbi tame i svetlosti u čoveku, i snazi koju svako od nas mora da pronađe u sebi uprkos svim teškim trenucima koji nas menjaju i vuku na neku stranputicu. Kroz sve te strašne okolnosti čovek sazreva i postaje bolji.

Odrasli ste u Moskvi gde ste završili osnovnu, muzičku i vojnu školu. Kako je takav životni put uticao na ovu današnju Teodoru?

- Nama su uvek na akademiji govorili da kad kročimo na scenu na nju sa sobom donosimo kofer svih svojih životnih iskustava. Naše porekla, slike iz detinjstva... Sve se to vidi čim glumac stane na scenu, a često toga nije ni svestan. Posmatrajući iz te perspektive, verujem da publika bolje vidi odgovor na ovo pitanje od mene. Ja mogu samo da kažem da ću se i dalje truditi da učim i upoznajem nove stvari, tako da se nadam da moj "kofer" uspomena i prethodnih iskustava nikad neće presušiti.

Ima li velike razlike između odrastanja u Rusiji i Srbiji?

- Razlika je ogromna. U Rusiji je sve usmereno ka kvalitetu obrazovanja, kulture i zdravstva. Kod nas jednostavno ništa nije usmereno ka tim segmentima, i to je najveća, ali i najvažnija razlika između ove dve zemlje, od kojih svaka zauzima podjednako značajno mesto u mom srcu.

Postoji li neka uloga, serija ili film koje ste voleli u detinjstvu, a zbog kojih ste, možda, i poželeli da se bavite glumom?

- Moj otac je arhitekta i uvek mu je bilo važno da kod nas gaji dobar umetnički ukus.

Verujem da je on možda nesvesno mnogo uticao na moju odluku da budem glumica. Tako sam sa njim još kao mala, uz ostale filmove, pogledala i sve nastavke "Ratova zvezda", koji su snažno uticali na moj razvoj kao osobe i glumice.

Korak po korak osvajate publiku u Srbiji. Imate li planove o pohodu na strane produkcije?

Mnogim domaćim glumcima je ruska glumačka scena veoma primamljiva. Da li ste razmišljali u tom pravcu?

- Zasada se pridržavam mišljenja da bih najviše volela da ostanem da živim u Srbiji i da iznutra menjam sistem i stvari koje mi ne odgovaraju, a da negujem one koje smatram dobrima. Naravno da su uslovi rada u stranim produkcijama mnogo bolji, i jedva čekam da mi se takva iskustva dogode, ali na kraju dana volim da se vratim svojoj kući, u svoj krevet. Nekako težim tome da u istoj meri negujem u sebi patriotizam i kosmopolitizam.