GORDAN KIČIĆ: Bizarnosti, život i umetnost se prepliću

Glumom je počeo aktivno da se bavi od 1997, kada je i odigrao prvu ulogu u filmu "Do koske". Diplomu Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu stekao je nešto kasnije, 2001. godine. Najviše se istakao u ulogama Coleta u filmu "Mala noćna muzika", Sumpora u "Kad porastem biću Kengur" i Aleka u "Čekaj me, ja sigurno neću doći". Osim na filmu, igrao je i u pozorištu, pa je tako 2009. postao stalni član Ateljea 212. Bio je producent filmova "Ustanička ulica" i "Aleksi", a od kraja 2018. je i režiser.

Nakon što je njegov rediteljski debi, film "Realna priča", izazvao velike simpatije kod publike u Srbiji, pronašao je svoje mesto i na svetskoj sceni, te postao prvi srpski film koji je dostupan na jednoj od najvećih svetskih platformi, Amazon prajm. Od ovog filma nastao je višestruko nagrađivan serijal "Mama i tata se igraju rata", čija se treća sezona upravo "krčka". Povrh svega, Kičić je stigao da bude Branislav Ivković u "Porodici", Ranko Beli u filmu, a uskoro i u seriji "Nije loše biti čovek", Vladika u "Popadiji", Momčilo Banović u "Nemirnima"...

U seriji misterioznog imena "V (fau) efekat" (vikendom, u 21.00, na Superstar TV) igra jednu od glavnih uloga, ali potpisuje i režiju uz Đorđa Markovića. Radnja serije vodi nas u Savremeni teatar na premijeru predstave "Slučaj Bertolta B.", ali nakon uspešno odigranog komada i aplauza nastaje muk - jedan od glumaca umire na sceni i do samog kraja nećemo znati ko je ubica.

- Ova serija će sigurno da donese misteriju i triler u bukvalno mikroprostoru, a to je pozorište. Donosimo vam jedan kompletno novi svet unutar tog pozorišta, sa zločinom i velikim brojem osumnjičenih koji su bili u teatru te kobne noći. Glavni junaci su policijska inspektorka Sorga (Milica Janevski) i predstavnik vojne bezbednosti Žarković (Radovan Vujović) koji vode slučaj i ispituju šta se zapravo desilo. Jako je uzbudljivo i vrlo zanimljivo, ali i zastrašujuće s vremena na vreme. Uživao sam dok sam režirao tu žanrovsku priču - kaže za "TV novosti" Gordan Kičić.

* Na pozorišnoj sceni reditelji vode glavnu reč, neki čak režiraju i ono što se dešava mimo predstave, a vama je i to u ovoj seriji bio zadatak. Da li vam je nešto bilo posebno teško da režirate?

- Najkomplikovanije mi je bilo da snimam masovne scene u kojima sam i glumio. Morao sam da trčim i snalazim se, a to je nezgodno. Igrali smo predstavu pred punom salom, bilo je oko 350 ili 400 ljudi u publici, desetak na sceni i okolo još pedesetak ljudi koji snimaju sve to. Bio sam na sceni i trčao sam u režiju da gledam te kadrove i da se dogovaram. To je trajalo nekoliko dana i bilo je poprilično uzbudljivo, a ovo ostalo, kada sam iza kamere, to nije bio nikakav problem.

* Dosad ste režirali uglavnom samo projekte koje ste i pisali. Kako ste se "izborili" sa time da oživite tuđi predložak?

- Scenaristi Đorđe Milosavljević i Maja Todorović fantastično su napisali taj komad, a Đorđe Marković i ja smo režirali seriju na, verujem, zajedničko veliko zadovoljstvo. U svemu učestvuje veliki ansambl, više od 30 glumaca koji igraju velike uloge u kojima ih do sada niste videli. Svi smo veoma uzbuđeni jer znamo da smo napravili nešto potpuno drugačije i naočito. Morate to da pogledate, ne bi bilo u redu da sada otkrivam sve.

* Neobičan naziv serije zasnovan je na nečemu što je u pozorištu već poznato, ali kako biste televizijskoj publici objasnili o čemu je reč?

- To je način igre, pristupa i čitanja komada. V efekat je izmišljotina Bertolta Brehta, njegov fazon i znači faktor otuđenja gde se glumci, na neki način, distanciraju od teksta, imaju otklon i sa strane igraju predstavu, bez emotivnih katarzi. Serija se ne zove slučajno "V efekat" jer ime je povezano sa radnjom i publika će shvatiti zašto se zove tako.

* Uskoro, 27. februara, premijerno na Festu biće prikazan film "Jorgovani" Siniše Cvetića. Kakva je vaša uloga u tome?

- Verovali ili ne, igram reditelja (smeh). Eto, šta da vam kažem, bizarnosti, život i umetnost se prepliću. To je vrlo zanimljiva i duhovita, pre svega, sarkastična, crnohumorna priča koju je Siniša Cvetić režirao, a David Jakovljević pisao. Ovaj film oslikava lice i naličje filmske i TV industrije u Srbiji danas. Glavni junaci su glumci koji su zajedno i na ekranu i van njega, ali zaneseni sevanjem bliceva i ogluveli od aplauza, oni se, iako nerazdvojni, dugo nisu ni čuli ni videli. Izuzetno ostvarenje i opet velika ekipa glumaca.

* Kada zamirišu jorgovani, na šta pomislite?

- Na proleće. Moguće na neki buket nekom poklonjen.

* Najavili ste treću sezonu vaše serije "Mama i tata se igraju rata", ali sada morate da opravdate velika očekivanja publike.

- Pa, da. Proteklih godinu i nešto dana bavim se pisanjem i spremanjem te serije. Treba da krenemo da snimamo početkom ili sredinom aprila. I to je nešto što me trenutno okupira i oko čega sam angažovan. Marko Manojlović, Gvozden Đurić i ja ćemo režirati, a nas trojica smo i pisali treću sezonu, tako da se saga o porodici Radisavljević nastavlja. Jako sam uzbuđen zbog toga jer smo svašta nešto napisali i dizajnirali šta treba sve da se desi u novoj sezoni.

* U kom pravcu možete ili morate da nastavite serijal? I dokle će ti mama i tata da se igraju rata?

- Nastavljamo tri godine od kraja prošle sezone. Radisavljevići su se vratili u Beograd i nastavili zajednički život. Uzimajući u obzir sve što im se dogodilo, i to je moguće. Vida je porasla, a svi ostali su ostarili za te tri godine. Neke stvari su se promenile, a neke i nisu. Veljko će biti dosta miran i zadovoljan svojim životom, što prethodne dve sezone nije bio slučaj, i na neki način je odustao od glume da bi se posvetio porodici.

* Šta vas inspiriše da pričate takve priče?

- Serija "Mama i tata..." ima svoj narativ, koncept i tu životnu priču koja povezuje sve likove. Bavimo se ljudima koji su u nama sličnim godinama, tako da sve dileme, krize i brige obrađujemo na jedan duhovit način. Posmatramo savremenu porodicu iz drugačijeg ugla, koji nije baš banalan jer ne prepričavamo događaje nego uvek imamo nešto što glavne junake menja tokom sezone. Dešavaju im se velike stvari, moraju da donesu značajne izbore, da odluče, da se preispitaju, da imaju jednu vrstu introspekcije. U savremenom svetu, čini mi se, ljudi nemaju dovoljno vremena da se bave sobom, a ni drugima. Zato što je brzina života u kojem živimo i količina svega čime smo zatrpani ogromna. Mi smo sebi dali za pravo da se malo odmaknemo od sadašnjeg trenutka i da probamo da sagledamo te junake iz druge perspektive i da se pozabavimo njihovim željama, htenjima, snovima, stremljenjima...

* Bavite se glumom, aktivni ste i u pozorištu i pred kamerama i uvek imate nešto na čemu radite. Imate li vi onda vremena da se posvetite sebi i vama najbližima?

- Pa naravno! To je suština života, napraviti balans između posla i porodice, prijatelja i tako dalje. To je umetnost življenja. Svako pronađe nešto što njemu odgovara i prija. Čudno je što ja ovo čime se bavim ne doživljavam kao posao od 9 do 5, nego kao poziv, pa sve to nekako ostaje sa mnom sve vreme.

* Pošto ima nekoliko poziva, odnosno vrsta umetnosti kojima se bavite, šta biste rekli da ima prioritet za vas lično?

- Zavisi od projekta do projekta. Trudim se, odnosno, gledam da izaberem stvari u kojima imam nešto da kažem, da nisam bezveze tu i da to ima nekog smisla i svrhe. U "V efektu" nemam toliko veliku ulogu, tako da sam se više radovao režiji. U "Mami i tati" ponovo imam nekoliko pozicija i biću odgovoran za puno poslova, unutar toga i za režiju, ali pre svega ću biti glumac. A onda, daće Bog, na jesen ću biti samo glumac, što je isto lepa pozicija. Očekuje me snimanje velike serije, ali naknadno ćemo da pričamo tome. Šta da vam kažem? Tako su se namestile neke životne okolnosti i moja interesovanja su se poklopila. Ceo život sam pasionirano gledao i gledam i dalje i filmove i serije i pozorišne predstave.

* To nije neobično pošto vam je otac bio televizijski reditelj. Koliko je odrastanje uz nekoga ko se takođe bavi umetnošću uticalo na vas?

- Uticalo je direktno i indirektno jer smo u kući nenormalno puno gledali filmove i slušali muziku. I ta popularna kultura je bila oduvek prisutna. Sastavni deo odrastanja mi je bilo da gledamo filmove, pričamo o njima i diskutujemo, idemo na Fest, u Kinoteku ili u pozorište.

* A koliko to čime se vi bavite utiče na vaše naslednike?

- Pa, videćemo. Mali su još. Može da se desi da prenesem to takođe na njih, ali ne mora da znači. Iskreno, to su individualne stvari. Ideja je ne insistirati ni na čemu u tom smislu. Pa, deca neka pronađu svoj put, interesovanje i radost koji ih ispunjavaju.