VATRA MI HRANI DUŠU: Milica Janevski o posestrimi Nataši Ninković, snažnim ženskim figurama, ulogama Tanje Bošković i Marine Tucaković...

Dočarala je i koleginicu Tanju Bošković u seriji "Toma", ali i oživela Marinu Tucaković u aktuelnom filmu "Nedelja". Dok vikendom, od 20.05, na RTS 1, pratimo napetu seriju "Koža", čekamo 10. februar da na Superstar TV u seriji "V efekat" vidimo Milicu kao inspektorku Sorgu koja istražuje misteriozne zločine u stilu Agate Kristi.

Spektar osobina koje glumicu krase mnogo je širi od onih koje poseduju te snažne žene oživljene pred kamerom. Pre glume bavila se sportom, majstor je džuda i karatea, ima dva crna pojasa i voli da slika.

- Saradnja sa Banjalukom, produkcijom "Bosonoga", rediteljem Sašom Hajdukovićem i scenaristom Nikolom Pejakovićem bila je veoma važna u mom životu, jer posle snimanja "Kostiju" meni je zapravo karijera krenula rapidno uzlaznom putanjom i to me je predstavilo široj javnosti i možda Beogradu u smislu "ajmo da radimo". Ipak, nisam očekivala da će sve da se vezuje jedno na drugo i malo me je to prepalo, moram da priznam, jer stiče se utisak da sad igram u svim projektima. Prepala sam se da ne dosadim narodu i da ne ispadne da sam jedina glumica, kao da nema drugih divnih koleginica. Ali, ovo su sve naslovi koji su u poslednje tri godine urađeni i namestilo se da su se nanizali, a videćemo šta će to još doneti - kaže za "TV novosti" Milica Janevski.

* Serija "Koža" nas vraća u grad na Vrbasu i zatvara banjalučku trilogiju. Kakva je ova priča u odnosu na "Meso" i "Kosti", a kakva vaša uloga?

- Ovo je najintimnija ispovest Nikole Pejakovića, a scenario je filigranski i još oštriji i zašiljeniji u odnosu na prethodna dva. Igram nešto potpuno drugačije od "Kostiju" i to sestru jedne od glavnih junakinja koju tumači Nataša Ninković. Zadovoljstvo mi je bilo i privatno i poslovno da radim sa njom i mnogo smo se zbližile. Toliko sam sa Natašom postala bliska da se zovemo sestrama. Stekla sam novu prijateljicu i blisku osobu koja je divna. Moja junakinja Nevena je malo pomerena i vrcavija od Zorice Gajić u "Kostima". Nije tako ozbiljna i vedrijeg je duha. Bilo mi je izazovno da radim jer nije neka teška dramska uloga, iako ima, naravno, drame, jer Pejaković ako piše, ne možete bez toga. Ovo je kraj trilogije "Meso - Kosti - Koža", ali oni spremaju nove projekte i trilogije o drugim temama, što me raduje.

* Davno ste snimali triler "Decu zla" koji je postao prva srpska serija na HBO maks platformi. Šta vama to znači i šta vam je donela uloga tužiteljke Ane?

- Serija je snimljena pre tri godine i dugo se čekala. Kada je izašla ljudi su za dva dana, ili čak dan, sve pogledali u dahu. Dobila sam mnogo poziva iz inostranstva i regiona sa divnim komentarima. Baš sam srećna i zahvalna što je to konačno dočekalo svetlost dana i što otvara put našoj kinematografiji, serijama i uopšte sadržajima sa ovih prostora da se nađu na nekoj svetskoj platformi. Takođe, zanimljivo mi je što mi dolaze uloge, ili ih privlačim, snažnih ženskih figura sa kičmom, dostojanstvom i usađenim pravdoljubljem. Sve uloge koje su mi se dogodile zastupale su neku ispravnost. To se vidi i ovde, ali Ana je malo i nežnija i krhkija i nesnađenija. Direktan partner mi je Radovan Vujović, sa kojim sam letos snimala novu seriju, "V efekat", gde smo opet par. Baš je sreća raditi sa ljudima kao što je on i Milica Mihajlović, Anica Dobra i Nikola Kojo, s kojim sam prvi put imala priliku da radim u "Deci zla". Sećam se kada sam bila mlađa, pa sam ih gledala kao velike jugoslovenske zvezde. Sada se oni meni zahvaljuju što imaju priliku sa mnom da rade i potpuno su pomešana osećanja. Kako to život nekako namesti, kako izbriše i vreme i godine kada se nađeš sa pravim ljudima oko pravih priča i pravih tema. Kada se nađeš sa takvim ljudima, posao je lak i ne osetiš da je posao, nego je kao susret.

* Koja vaša uloga je, po vašem mišljenju, bila najviše zapažena?

- Kada je emitovana serija "Bunar" odjek publike je bio veliki, a pogotovo mi je bilo zanimljivo što su se žene mnogo vezale za Doplerku, koju igram. Imale su potrebu vrlo često da me zaustave na ulici, da se izjadaju i u nekom trenutku kažu "koliko puta mi je palo na pamet da ostvarim sve i odem". Ta uloga je veoma važna za ženski deo auditorijuma. U kojoj će formi Doplerka ostati u drugoj sezoni zaista još uvek ne znam, ali verujem da će biti nastavka jer trenutno Igor Đorđević piše drugi deo.

* A koja uloga vam je bila najteža i zašto?

- Bilo mi je veoma stresno u ulozi Sanje Maslać u "Padu". Život kreće da se ruši oko nje, a nije odgovorna za to i sve se menja iz korena. U situaciji je da mora da spase šta se spasti može i da proba da to dostojanstveno uradi, do kraja s pravom kičmom, bez viška patetike i upadanja u ulogu žrtve. Žarka, nažalost, u tom periodu nisam srela, ali mi je Svetozar Cvetković preneo njegove utiske. Sećam se da je rekao da sam toliko potrefila tu ulogu da se on smrzao, u smislu koliko je to verodostojno, iako Žarkovu prvu suprugu ne poznajem, da je to bilo vrlo specifično i maltene isto. Čak i ljudi koji nju dobro poznaju i koji su bili njihovi porodični prijatelji, a iz našeg su sveta, rekli su mi: "Na trenutak gledam i vidim nju, potpuno mi se brkalo". Mnogo mi je drago da sam uspela da to uradim kako treba i samo mi je bilo na pameti da sačuvam dostojanstvo te žene. Ko god ona bila, ne samo Žarkova supruga, već bilo koja žena koja se nađe, ne daj bože, u takvoj situaciji. Usledila je nominacija na Sarajevo film festivalu i za "Bunar" i za "Pad", gde sam se našla u krugu vrlo uspešnih i kvalitetnih glumica i to mi je velika čast.

* Tek u seriji "Toma" videli smo vas kao Tanju Bošković, a šta vam je ona rekla kada vas je videla?

- Joj, ona je divna žena. Tanju poznajem iz Ateljea 212, i sad bi trebalo da u tom pozorištu "uskačem" u predstavu "Moja ti", gde su u Gorica Popović, Ceca Bojković i Tanja Bošković. Velika je čast igrati sa takve tri legende, tako da ću je tada tek sresti, pa me zanima šta će ona da kaže. To je jedna scena i čuvena numera iz kultnog filma "Balkan ekspres". I mnogo mi je drago što su tako male pojave, ispostavlja se, upečatljive, što samo potvrđuje tezu da ne postoji mala uloga. To je baš kadar od milion dolara, Vojin Ćetković, Žika Todorović, Milan Marić, Toni Mihajlovski, Petar Benčina i ja. Sjajna ekipa i scena kao svedočanstvo jednog prošlog vremena.

* U filmu "Nedelja" dočarali ste Marinu Tucaković, koja je, između ostalog, zaslužna i za Džejevu karijeru. Kako ste se izborili sa još jednom odgovornošću da igrate nekoga ko je zaista postojao?

- Veoma izazovno mi je bilo da igram Marinu, jer svi znamo koliki je pečat ostavila i koliko je bila autentična po svom ponašanju, duhu i karakteru. Trudili smo se da to ne bude samo puka imitacija ili karikiranje nego da njenu pojavu napravimo upečatljivom i da uhvatimo makar malo tog njenog beskrajno živog duha. Ona, nažalost, više nije s nama, ali je toliko toga ostavila u našem narodu i u svom stvaralaštvu. Ne samo iz estradnog perioda nego i mnogo pre toga, za potpuno različite muzičare, od Olivera Mandića, Zdravka Čolića i Marine Perazić do čuvene pesme "Flojd". Toliko je kultnih pesama koje su i dan-danas žive, a tek da ne pričam šta je uradila za Džeja, Cecu i ostale narodu bliskije izvođače. Marina je bila vrlo impozantna ličnost. Dogodilo se da sam dobila tu ulogu na njen rođendan i onda sam se smrzla jer to su kosmičke sile kada se stvari nameste tako.

* Šta biste voleli da odigrate, ali vam nije nuđeno ili nije dovoljno?

- Igrala sam komedije u pozorištu, ali volela bih da snimim još neku komediju. Imala sam priliku letos da radim film "Šalša" na Šolti. To je regionalni projekat, zanimljiva i slatka komična priča. Partner mi je Ljuba Savanović, koji je u "Kositma" igrao mog supruga, a sada smo već uigrani tandem. Toliko smo uživali u tom filmu i konačno sam mogla da se igram, smejem non-stop i da nije tolika drama. Uvek igram neke teške uloge, tako da bih volela opet nešto malo lakšeg sadržaja.

* Gde bežite kada vam je dosta popularnosti, gde možete da budete ono što jeste?

- Kada god imam slobodnog vremena trčim kući u Valjevo kod mame i najviše što volim da uradim je da zapalim vatru i da gledam u nju. To mi hrani dušu i odmara me. Navikla sam još u detinjstvu da sam non-stop u prirodi, na kampovanjima, planini ili moru. I bez vatre ne mogu da živim. Kada mi se brat vrati iz inostranstva, mnogo vremena provodimo oko ognjišta. Skoro svi iz familije i mog najbližeg okruženja su u inostranstvu i ta vatra je uspostavljena kao simbol okupljanja. Da kao svetski putnici sa novim uvidima i saznanjima sedimo oko nje, kao u stara vremena, i razmenjujemo iskustva i događaje. Trudimo se da to negujemo kao nešto bez čega se ne može. I mislim da to svima prija jer kad gledaš u vatru, kao i u vodu ili šumu, ne postoji višak reči, pokreta ili povišenih osećanja. Prosto sve nestane jer to nas vraća u sadašnji trenutak i leči.