MAŠTA I IGRA VODE MOJE GLUMAČKO BIĆE: Dragan Mićanović o Periši u "Dugu mora", Vukašinu Katiću u "Vremenu smrti" i Mihailu Obrenoviću

Zaigrao je u filmovima "Ubistvo s predumišljajem" i "Tango je tužna misao koja se pleše", a uloga maturanta Filozofa u ostvarenju "Lajanje na zvezde" donela mu je širu popularnost. Posle nebrojeno mnogo rola i priznanja, ovaj dramski umetnik svoju profesiju i dan-danas smatra igrom koja, ipak, nije uvek laka.

- Igra, ali ponekad nije tako laka. Ume da bude i stresna i naporna, zavisi od likova koje želimo da oživimo kroz sebe. Ovakav sam čovek i zbog uloga koje su prošle kroz moje telo i moj mozak. Kad govorite, naročito misli velikih pisaca, morate da ih sažvaćete, mentalno da prođete sklop tih rečenica i da ih usvojite. Svaka od njih ostavi malo traga. Kroz mene su prošli i Šekspirovi Romeo i Hamlet, Molijerov mizantrop Alsest, pa i žena Porcija koja je 14 godina živela u meni dok smo igrali predstavu "Mletački trgovac" Jugoslovenskog dramskog pozorišta - objašnjava nam Dragan Mićanović kog smo nedavno gledali kao efendi Mitu u "Nečistoj krvi" i Perišu u "Dugu moru", a tek ćemo ga upoznati kao Vukašina Katića u ratnoj drami "Vreme smrti", Mihaila Obrenovića u filmskom i TV ostvarenju "Što se bore misli moje" i Pupina u istoimenoj seriji.

* Nedavno je počelo snimanje 4. sezone mistične drame "Dug moru", a vi ste se vratili liku Periše i priči inspirisanoj, između ostalog, slovenskom mitologijom.

- Moj junak Periša je malo izdvojen od te mistike. On ne želi da veruje u to, tako da sam bio poprilično "pošteđen" te magijske linije priče. Međutim, ona je toliko jaka u našoj seriji da i njega lagano uvlače u taj začarani svet. Ne znam kako će se snaći, jer ga tek polako usisavaju. Videćemo šta su pisci smislili za ovu, finalnu sezonu. Na snimanju su nam meštani sa poluostrva Luštica pričali raznorazne priče, ali više kao legende i anegdote. Nije mene lako ubediti u takvo nešto. Na primer, ranije su mi preporučivali da idem na hipnozu kako bih se odrekao pušenja, ali ne verujem da je to moguće, tako da nisam to nikad ni pokušao. Ali sam prestao na drugi način, uz jaku volju i tablete.

* Šta vas je u životu vodilo pored te jake volje?

- Mislim da je glumački poziv prilično vezan za istraživanje i ispitivanje sebe. Mašta je ta koja vodi glumačko biće, isto kao i igra, otvorenost ka igri. Svaki glumac mora da ima dete u sebi i da ga neguje. Što ga duže neguje, duže će trajati. U meni još ne nedostaje te mašte, želje za igrom, za istraživanjem, kopanjem po sebi, i avanturizma. Svaki novi lik je avantura za sebe, to me još drži, i nadam se da će i ubuduće.

* Da li vas to istraživanje sebe o kome govorite čini ranjivim?

- Da, ponekad. Kada radite neke teške uloge, naročito u pozorištu - film je nešto drugo, jer kraće traje - kada ste u probama koje ponekad traju mesecima, morate da se otvorite svom partneru i reditelju. A kada ste otvoreni, onda ste i poprilično ranjivi. Stvar je iskustva da naučite da se nosite sa tim. Kao mlađi sam dosta patio zbog toga, a sad već iskustvo čini svoje, pa znam i da se zaštitim. Ali sećam se da sam kao mlad glumac bio poprilično ranjiv. Sve je to u sklopu posla.

* Mnogo ređe se otvarate prema medijima i važite za nekog ko se trudi da privatni život sakrije od očiju javnosti.

- Ne volim mnogo da se eksponiram. Moram ponekad, ali pokušavam to da doziram. Ovo vreme je takvo nekakvo, ne znam ni sam kako bih ga opisao, prilično ludo. Čovek ne može lako da se snađe i onda se zatvaramo. To primećujem ne samo kod sebe, već i kod drugih. A povodom onoga što smo pričali, kada se medijima otvorim, onda sam laka meta da me "izbuše" sa svih strana.

* Snimate i seriju "Vreme smrti", ekranizaciju vrhunske literature Dobrice Ćosića, u kojoj igrate Vukašina Katića kog brojni kritičari smatraju najuzbudljivijim likom u ovom delu?

- Oni koji su pročitali roman, znaju sa kakvim se dilemama, izazovima i mukama susreće lik Vukašina Katića. Meni je ogromno zadovoljstvo što imam priliku da ga igram. "Vreme smrti" oslikava ljude i mračno vreme Prvog svetskog rata u kojem Vukašin Katić pokušava, koliko god može, da nađe svetlo. Ili, kako i sam kaže u tekstu, da nađe izlaz iz bezizlaza u kome se našao naš narod tokom Velikog rata. Tema je teška, snimanje je veoma dugo i naporno, ali s obzirom na to kakva je ekipa i ispred i iza kamere, zadovoljstvo je veliko. Mislim da radimo baš značajan posao koji će ostaviti traga i koji će obeležiti televizijski program sledećih godina.

* Dajete mi šlagvort da vas pitam da li smo našli izlaz iz tog bezizlaza?

- Uz ogromne žrtve. Za to znamo iz priča i literature, ali mislim da je današnjim generacijama maltene nezamislivo kolika je to žrtva bila. Vukašin Katić na Skupštini Srbije, kao poslanik i političar, izgovara rečenicu "Sama sloboda, tvrdim vam gospodo, nije ta kojom se može iskupiti ovoliko groblje po Srbiji". Zamislite da čak ni sloboda nije dovoljno velika koliko je to groblje. Izgubili smo maltene više od pola muškog stanovništva, napustili teritoriju i krenuli u epopeju preko Albanije. Da li je sloboda vredna tolikih žrtava koje je naš narod podneo? Kada na to gleda iz današnjeg ugla, čovek se zapita kako je to moguće i kako su ti ljudi to izdržali? Pokušaćemo da putem ove serije podsetimo na naše pretke i na ogromno stradanje koje je ovaj narod doživeo.

* Još jedno ostvarenje koje pokušava da nas podseti na pretke jesu film i serija "Što se bore misli moje", u kojima igrate glavnu ulogu - kneza Mihaila.

- I o knezu Mihailu malo znamo i bilo je baš veliko zadovoljstvo igrati ga, iako prikazujemo posljednjih sedam dana u njegovom životu pred atentat u Košutnjaku. Ali, imamo flešbekove pa se vraćamo na značajne datume iz života kneza Mihaila. Ne bih otkrivao dalje jer videćete i sami uskoro. Premijera filma bi trebalo da bude na jesen, a potom će biti i mini-serija. Jedva čekam da vidim šta smo uradili. To ostvarenje je žanrovski specifično i veoma interesantno. Mislim da se kod nas jako retko radi ta vrsta žanra koji bih nazvao istorijski triler sa primesama mistike, a kroz to su provučene i dve melodramske priče.

* Osim što je bio vladar, Mihailo Obrenović je bio, mogli bismo reći, renesansan čovek. Kako ste ga vi doživeli?

- Ja sam ga doživio kao pesnika. Mnogi ne znaju da je knez Mihailo napisao pesmu "Što se bore misli moje", po kojoj se film i serija zovu i koja je lajtmotiv našeg ostvarenja. Mihailo je bio više pesnik nego državnik, barem po mom sudu. Verujem da se mnogi neće složiti sa mnom, ali imam pravo na svoje mišljenje i utisak o njemu na osnovu čitanja ovog scenarija.

* Što se vaše misli bore?

- Nije sad to više ne znam kakva borba. Teško je odgovoriti na to pitanje, ali možda je odgovor da sam u miru sa samim sobom sada. Primirje je između mene i mene. To je postići teško, ali iskustvo čini svoje.

* Često vam daju, a i vi prihvatite, uloge koje su dramske, teške, uglavnom istorijske, kao što su ove dve o kojima smo pričali. Da li želite da zaigrate u drugačijem žanru, recimo komediji?

- Imao sam iskustva i te vrste, odnosno igrao sam i komične uloge koje su bile malo "lakše" i ne tako dramske. Bilo mi je lepo i uživao sam i u tome. Ali, toga skoro nije bilo, a zaista bih voleo. Ne znam da li će takva ponuda uskoro doći, jer u produkciji malo kuburimo s tim "laganijim" žanrovima koji su dobro napisani. Mi smi, izgleda, slabi u tome iako slovimo za duhovit narod.

* Malo ko je od naših glumaca imao privilegiju često da radi sa svetskim zvezdama, a vi ste igrali u serijama "Sobe ubistva: Misterije pravog Šerloka Holmsa" i Ultimate Force, kao i u filmovima "Loše društvo" (Bad company), "U vrtlogu zločina" (Layer Cake)...

- Stvarno davno to beše. Nisam skoro gledao ta ostvarenja, ali pogledam kad naletim na nekom kanalu, i uglavnom su izdržala test vremena, što bi se reklo. Imao sam sreću da radim sa glumačkim zvezdama. Zimus sam bio na Festu gde sam imao premijeru kratkog filma "Čuvam te". Nakon toga je emitovan dokumentarac koji je radio reditelj Džejms Ajvori, u kome je iz arhive izvadio filmske trake koje je snimio pre 60 godina u Avganistanu. To je divan čovek, s kojim sam, eto, imao sreću da 2004. godine snimam film "Bela grofica" (The white countess) u Kini. Nismo proveli mnogo vremena zajedno, bilo je to nekoliko dana snimanja u Šangaju, ali prisetio sam se toga i pomislio "Bože, ja sam radio i sa ovako divnim čovekom". Gledao sam ga u tom dokumentarcu, i osećaj je bio čaroban.

* Kako sada gledate na "londonske godine" svog života?

- Živeo sam u Londonu tri i po godine, igrao u pozorištu i po raznim serijama. Sve je to bila avantura, meni jako značajna. Ceo taj period života mi je bio veoma značajan, ali ostaje doza nedorečenosti kada igrate na stranom jeziku. Likovi koji se nama nude pišu se jako površno, nemate neki veliki glumački zahtev. Sa godinama sve manje pristajem na takvo nešto, jer mi više nije nikakav izazov. Mnogo mi je značajnije da radim uloge koje mi se nude ovde, koje su mnogo slojevitije i više me ispunjavaju. Ali, nikada te "londonske godine" ne bih promenio, niti sam se ikad pokajao što sam u tu avanturu ušao jer to je nezaboravno. Kada biste me pitali da li bih opet isto, rekao bih "da" bez razmišljanja.