JELISAVETA SEKA SABLIĆ: Gluma je velika mašta, velika moć

Na početku Seka nas uvodnim monologom uvlači u priču. Potom se obraća barmenu Radetu, čiji lik igra Cvijanović, sa kojim komentariše različite teme, najavljujći gosta. Treći deo emisije fokusiran je na interesantnu ličnost iz sveta pozorišta, filma ili medija kojoj Seka postavlja nesvakidašnja i provokativna pitanja.

Čuvena glumica Jelisaveta Seka Sablić prvi put se našla u ulozi voditeljke, ali odmah na početku razgovora za "TV novosti" ističe da ono što radi u emisiji "Uz kafu sa..." nije baš voditeljstvo.

- Prvo imam najavu, to je mali, super tekst koji se odnosi na naše probleme, život, mentalitet... O svemu tome odlično pišu Slobodan Simić, Bojan Ljubenović i Ivan Jevtović. Nije lako za tri minuta, koliko tekst treba da traje, ispričati priču, uhvatiti mentalitet ili problem. A sve od toga zavisi. Ako nemaš tu priču, tu kičmu, ne možeš ništa da uradiš, nemaš oko čega da "džeziraš". Onda imam vrlo lak i prijatan segment sa Cvijom. On igra kelnera, koji je moj saradnik, pa ga uvek komentarišem i grdim, neću da ga platim, što je sve duhovito. Igrala sam puno s Cvijom, to je rukopis Ateljea 212. On je majstor, divan glumac i baš sam zadovoljna kada radim s njim. On mi odradi pola posla, a i ja njemu, naravno. Na kraju imam intervjue i mislim da sam to lepo obavila. Nekad sam posebno umorna jer od jutra uradim pet intervjua, a sa svakim razgovaram najmanje 40 minuta. Umem sa ljudima da razgovaram iako se uopšte sa ljudima ne družim. Najviše volim da ih navedem da puno pričaju o sebi, šta igraju, šta rade privatno - kaže nam Seka Sablić.

* Da li vi volite da pričate o sebi?

- Bože, sačuvaj. Nemam šta da pričam. Ali lepo pričam sa ljudima, ne držim se tabloidnih tema. Vidim da u svim pitanjima ima puno tabloidnog... Ljude uopšte ne zanima da uhvate ljudsku suštinu, podtekst, kako bi se reklo, nego samo podatke - ko je s kim, šta je bio, da li se razveo... Živi se od toga i takva su pitanja. Uvek sam volela da razmišljam o malim psihoanalizama, da ih tako nazovem - zašto si ovo, zašto si ono, da uhvatiš podvodnu vodu, a ne to gore, na površini. To me nikada nije zanimalo ni kod drugih, a pogotovo kod mene.

* Šta je onda vas vodilo, koja je vaša podvodna voda?

- Ima raznih voda kod mene, ali sad je sve to prošlo. Više me to ne zanima, prođe voz. Nekad sam bila u malom "ego tripu", čak i željna da pričam o sebi, da analiziram, a sada mi je sve to dosadno. Dosadni su mi drugi, sama sebi sam dosadna. To čine godine. Sada volim da me niko ništa ne pita. Volim sunce, volim more, volim prirodu, volim da dišem, volim svoje unuke. Vidiš kako se život pojednostavljuje u dubokim godinama. Valjda se približavaš prirodi.

* A šta vas drži u zadovoljstvu i uzbuđenju? U čemu još uživate?

- Još ne napuštam posao, radim kada me pozovu, ali, naravno, ne sve, to mnogi znaju tako da me ni ne zovu. Mislim da više ne bih radila u pozorištu, ne bih uzimala uloge, a ovo radim iz drugih razloga. Volim da radim, na kraju krajeva. Uhvatim se kako gutam mamac. Dođem umorna kući sa novim tekstovima za sutra, i ne sačekam da se odmorim, nego odmah buljim, toliko sam zainteresovana da sebe provučem kroz to, da probam da li to mogu, kako će to da izgleda. Zabavljam se, eto.

* Mislite li nekada da ste se previše davali?

- Ne, čovek ne misli o tome. To mu postane život. Sve drugo mi je dosadno sem prirode, moje dece i unuka. Nekada sam mislila da ne moram nikog da imam, da ću živeti u pozorištu i kafani. Posle nisam mogla da verujem koliko mi je kafana postala dosadna. A nekada sam je obožavala. To verovatno zavisi od ljudi sa kojima si. Onda je bio Atelje 212, em bife, em "Srpska kafana"... Čovek ima razne faze. Jedan si čovek u detinjstvu, jedna osobica koja nema veze sa osobom koja odraste. Sve su to iskustva, ali čovek se strašno menja.

* Dugo se bavite komedijom. Da li je danas teže nasmejati ljude?

- Ljudi se često nasmeju čim me vide, ali to je kao predrasuda, smeju se unapred. Uz opasnost da zvučim pretenciozno, tako je bilo i sa Čkaljom. Čak je i opasno da takvi ljudi igraju neku dramu. Ja igram dosta dramskih uloga u pozorištu, ali, hvala Bogu, ne smeje se niko. Ne može svako da bude duhovit i komičar. Nekada su postojali glumci-tragičari. Ne čak ni dramski, nego baš tragičari. Onda su svuda uneseni humor i duhovitost, u sve dramske priče u svetu, i priča ne može da prođe ako nije takva. Nema više one strašne kuknjave, mada ima drama u koje zaista ne možeš ništa da uneseš sem jada, tuge i užasa.

* Ima li uloge na sceni ili pred kamerama koja vam je ostala neostvarena želja?

- Ma kakvi. Kad si sasvim mlad, primetiš kada neko drugi igra ulogu, kažeš da bi to sto puta bolje odigrao. Tu se zaustavljala moja želja da odigram neku ulogu. A da sad zamišljam, da kažem da bih volela da igram ovo ili ono - nikada to nisam. Prvo, uvek sam se navikavala na realnost. Imam veoma veliki talenat za realnost, i da znam gde živim, na šta treba da se naviknem, od čega treba da se odviknem. Pritom sam kroz svoj veliki zanat naučila da sve što si želeo da odigraš, možeš i kroz druge uloge. Recimo, želela sam da igram "Gospođu ministarku", koju mi nikad nisu dali, ali sam na televiziji igrala u "Drugarici ministarki". Tumačila sam drugaricu Živku i to baš ministarku, što je replika na "Gospođu ministarku" iz pera pisca Milana Šećerovića. Pošto je mentalitet isti, i Aca Popović i Siniša Pavić, i drugi savremeni humoristi, pisali su u tradiciji Nušića.

* Šta vam je gluma sada posle svih odigranih uloga i iskustva?

- Gluma je večita, to prvo hoću da kažem. Niko nikad neće uništiti glumu. Ona je sastavni deo ljudskog organizma, kao neka hemija u čoveku. Glumu srećeš u raznim oblicima, gluma je i kad neko nekog zabavlja u društvu. Gluma je i veliko bekstvo od dosade života. To je velika mašta, tu si car, tu si moćan. Gluma je moć. Neki ljudi moć traže u materijalnom, da imaju jaka kola ili veliki stan, ili je traže u politici, a ima i ludaka koji vode ratove i traže je preko oružja. Potreba za moći je veliki momenat u čoveku. E, kada staneš na scenu, moćan si. Kažeš sve što hoćeš. Pritom, gluma zahteva da imaš šta da kažeš. Moraš da živiš, da imaš slike sveta, da imaš odnos prema svetu i ljudima, da sve to akumuliraš i onda da prenosiš kad izađeš na scenu, čak i kroz komedije i lakrdije, kao i kroz drame. Sve to kažeš, i onda osećaš tu božanstvenu moć. Imaš osećanje moći kao da imaš realnu moć. I imaš je. Tako je uopšte u umetnosti, to osećanje moći isto je u muzici ili pisanju.