INSPEKTOR VLADA JE MOJE OGLEDALO: Ivan Zablaćanski o "Ubicama mog oca", liku Mihiza u seriji "Drug Marko"

Srca gledalaca kraj malih ekrana već je osvojio kao poručnik Kalinić u "Crvenom mesecu", smotani konobar u "Starogradskim biserima", kockar u "Junacima našeg doba", zaljubljeni Ozren u "Tatama", simpatični Spasa u "Kolu sreće"... Donedavno smo ga na Prvoj TV gledali kao inspektora Filipa Vukovića u telenoveli "Od jutra do sutra". Na istom kanalu, ponedeljkom, od 21.15, uživamo u šestoj sezoni krimi-drame "Ubice mog oca" u kojoj tumači jednog od njemu najdražih likova - inspektora Vladu. Uskoro ćemo ga videti kao čuvenog Borislava Mihajlovića Mihiza u igrano-dokumentarnoj seriji "Drug Marko" (utorkom, od 22.00, na RTS 1). Mladi umetnik vodi ispunjen život, ali kada nađe malo vremena za sebe odlazi u prirodu, bavi se fotografijom, a mir i oazu pronalazi u crkvi. Pre godinu dana, u Crkvi Svetog Marka, venčao se sa koleginicom Jelenom Puzić, a bračna luka ga je, kaže, promenila, donoseći dublje razumevanje i krunu dugogodišnje veze. Naslednik našeg proslavljenog glumca Milenka i koreografa Snežane u intervjuu za "TV novosti" naglašava i da su njegovi životni postulati proizvod vaspitanja i porodičnih vrednosti koje je ponosno zadržao.

Dočarali ste lik inspektora u seriji "Od jutra do sutra", ali takođe i u "Ubicama mog oca". Koliko su ovi karakteri različiti iako su iz iste, policijske branše?

- Različiti su, ali obojica su profesionalni i dobri ljudi. Filip, inspektor u "Od jutra do sutra", je iskusniji, bezobrazniji i možda hrabriji od Vlade. Ipak, jedan od najdražih likova koje sam tumačio je Vlada iz "Ubica". Ta serija prati moje sazrevanje, a drago mi je što je tokom šest sezona i Vlada rastao i sazrevao. Vremenom su se povećala njegova zaduženja i zadaci u stanici, broj ispitivanja i slučajeva u kojima ima prilike da radi.

Od nekoga ko je bio tu samo da donese kafu i podnese izveštaj, Vlada je stigao do statusa ravnopravnog inspektora sa ostalim kolegama. Vrlo mi je zanimljiv taj moj put u "Ubicama".

Šta priželjkujete Vladi u očekivanoj sedmoj sezoni "Ubica"?

- Neki njegov slučaj koji će da rešava (smeh). Priželjkujem mu da nastavi da se razvija, kao i do sada. Ne naglo nego lepom, uzlaznom putanjom, onako kako volim da se razvija sve u životu. Razvoj tog lika je, na neki način, ogledalo mene i priče o mojoj karijeri.

U najsvežijem projektu igrate Mihiza. Šta ste znali o njemu pre nego što ste dobili ulogu, a šta ste otkrili tokom snimanja?

- Snimanje je trajalo vrlo kratko i nisam, nažalost, imao mnogo prilike da radim na ulozi. Mihiz mi je zanimljiv jer je imao hrabrost u odnosima sa nekim mnogo moćnim ljudima. U to vreme, ako neko te ljude pogleda popreko, mogao je bukvalno da nestane.

Mihiz je imao baš veliku hrabrost da sa njima, kao na primer sa Krcunom, razgovara i na malo drzak način. Najzanimljivije kod njega mi je ta hrabrost i spremnost da kaže mnogim moćnim i opasnim ljudima u to vreme svašta u lice. Ali, ta uloga je zaista mala, bombonica, i voleo bih da sam mogao više da se unesem u taj lik.

Šta od uloga nikad ne biste mogli da odbijete?

- Nije važno da li je to inspektor, ubica, kuvar ili političar, ali teško da bih mogao da odbijem ulogu koja me inspiriše i kakvu nisam imao prilike da radim. Uvek želim nešto novo i nadam se da će uvek biti nešto drugačije. To kada se desi, prihvatam oberučke. I nije samo presudna uloga, već scenario, reditelj, jer ima tu više stvari zbog kojih se uloge prihvataju ili odbijaju. Definitivno volim kada mi se dese uloge koje su nešto novo.

Zašto ste se odlučili za glumu, znali ste šta su njene prednosti i mane, ali šta vas ka njoj je vuklo?

- Ako se vratim u detinjstvo, odrastao sam zajedno sa ocem glumcem, majkom balerinom, a imao sam i babu i dedu, koji su bili krojačica i obućar, što me je takođe zanimalo. Iako nisam otišao u tom smeru, siguran sam da nosim i nešto od bake i deke, jer sam bio baš vezan za njih. Zapravo sam odlazio mnogo više u pozorište nego u vrtić. Nije mi vrtić bio dosadan, ali sam shvatio da ima nešto zanimljivije. Nešto što mi je magičnije, što je već od ranog detinjstva počelo da me privlači. Išao sam i na baletske vežbe i probe, i gledao tu pretešku i fantastičnu profesiju. Nisam se tu video, već negde u pozorištu.

Želeo sam da budem u pozorištu, a kako sam se odlučio tačno, više ni sam ne znam. Ali, evo, tu sam već jedanaest-dvanaest godina...

I ta magija još traje...

- Kada idemo negde da gostujemo ili kada je, recimo, pauza, pa se nastavi sezona, svaki put se naježim kada osetim miris pozorišta. Ne samo miris BDP-a u kome sam zaposlen sada, nego bilo kog. Svaki teatar ima donekle različit, a vrlo sličan specifičan miris, i to bukvalno uđe pod kožu.

Kada ste već pomenuli majku, koliko je ona sad podrška u tome što radite?

- Ne samo sad, majka mi je ceo život velika, najveća podrška. I kritičar, kad treba. Često ne stignem da pogledam nešto što sam snimao, neke serije, i onda mi ona redovno javlja kako je bilo, šta bi moglo bolje, šta je bilo odlično. Imam na dnevnom nivou izveštaje. Majka mi je zaista uvek podrška i znam da je presrećna zbog mene. Ona je stvarno najveći heroj u mom životu. Sve vreme je podrška, i meni nego i mlađem bratu, koji je završio animaciju, primenjene umetnosti, i ima snagu kojoj se zaista divim. To je zahvalnost koja se rečima ne može opisati. Ona može da bude i ljuta na mene, ali znam koliko za mene navija.

Koje slike ili segmenti reči i rečenica iskrsnu pred očima kada se pomene vaš otac Milenko? Da li prepoznajete nešto njegovo u sebi?

- Nije da izbegavam da pričam, ali to su neke stvari koje su baš intimne i duboke, i to čuvam samo za sebe. Uspomena na njega nije samo moja, ali to što je moje, ostaje kod mene u glavi i srcu. Gledao sam skoro "Porodično blago", i to mi je uvek lepo sećanje. Naravno da smo slični, ali ima i razlike. Nisam čuo da me neko od kolega poredi sa njim ili nešto slično, što mi je posebno drago, jer smo različiti glumci, a opet tako bliski ljudi.

Svako je na svom putu gradio svoj stil i pravac, i to u različitim vremenima, i to je zaista teško porediti. Da li ima sličnosti - naravno da ima. Otac mi je, mora ih biti.

Uz koje još idole, ako takvi postoje, ste odrastali?

- Nije baš idol, ali jedan od omiljenih glumaca mi je Entoni Hopkins. Kada vidim koliko i kako taj čovek traje, i kakvog duha ima i u osamdesetim godinama, a što se može videti na "Instagramu" gde redovno pokazuje kako svira, vežba, pliva... Osim toga, uloge negativaca je odigrao tako da smo želeli da ga branimo, i za neke uloge koje su izuzetno negativne i zle, a on je maestralan. On stvarno deluje kao majstor ovog zanata u svakom smislu, u svakom kadru, u svakom pogledu, u svakom pokretu, u svakom načinu kako izgovara bilo šta od svog teksta.

A da li vi stižete da se bavite sobom, i kada stižete u šta ulažete vreme?

- Bavim se fotografijom iz hobija, a uvek me ispunjava da odem u prirodu. Ne znam da li me to više ispunjava ili me više isprazni, što verovatno zavisi od toga šta mi je više potrebno u nekim trenucima. Idem uglavnom po Srbiji, ali ne moram uopšte da odem daleko. Ako se nema vremena za više, može se otići na pola sata na izlet u Košutnjak, na kraju krajeva. Kada god imam vremena trudim se da izađem iz gužve, iz toga da sam okružen sa mnogo ljudi, u uži krug sa nekoliko ljudi oko sebe. Takođe sam fizički aktivan i vežbam, pa mi to sve zajedno prija.

Da li je i šta ulazak u bračnu luku promenio u vašem životu?

- Već dugo smo u vezi, tako da je to samo bio logičan nastavak priče. Brak je kruna nečega što je već toliko trajalo, a desio bi se i ranije da nije bilo karantina, korone i svega ostalog. Sam taj čin mi je bio nešto što do tog trenutka nisam osetio. Kada odeš na tuđu svadbu ne shvataš, ali kad staneš ispred sveštenika i oltara shvatiš da tek onda imaš šta da braniš i čuvaš. To je tvoj svet, koji je sada i pred Bogom ozvaničen, i samim tim to postaje mnogo veće i značajnije. Takođe, hteli smo da okupimo prijatelje, napravimo dobru žurku za sve nas i da svima bude lepo, što je i bilo.

Koliko vam je duhovna strana vašeg bića važna?

- Naravno da mi je to bitno. Nisam neko ko najredovnije ide u crkvu, ali idem. Vernik sam, pravoslavac, i u crkvi mogu pronaći mir, oazu i nešto što mi je potrebno. Naravno da neko na to gleda drugačije jer svi smo različiti, ali ja to shvatam tako. Volim da odem u crkvu i osećam se dobro nakon toga, jer to je mesto spokoja.

Od kojih mudrosti ili životnih postulata nikad ne odustajete?

- Nisu to postulati koje tek tako mogu da popišem. Ono što sam poneo od roditelja, od svoje bake i deke, a imao sam sreće da su svi oni divni ljudi, time se vodim i tako se ponašam.