SAŠA MILOŠEVIĆ MARE: Faktor sreće presudan je u svakom uspehu
ČUVENI kompozitor, tekstopisac i aranžer, predsednik - premijer i stalni član žirija u najgledanijoj muzičkoj emisiji na ovim prostorima "Nikad nije kasno", čija nova deveta sezona je počela sinoć, u nedelju, 17. septembra na TV Prva, umetničkim autoritetom, karakterom, harizmom i neposrednošću daje poseban pečat ovom šou programu, koji je za male ekrane vezao milione gledalaca.
Za "TV Novosti" Mare ne krije zadovoljstvo zbog novog druženja sa pevačima i kolegama u novoj sezoni. Muzičar otkriva da li i koliko je sreća presudna za uspeh, na koji način provodi slobodno vreme, kao i koliko i šta muzika znači u životu njegove porodice.
*Sinoć, u nedelju 17. septembra, na TV Prva počeo je novi, deveti ciklus emisije "Nikad nije kasno". Da li se oseća adrenalin i uzbuđenje, i kakvi su novi kandidati?
- Za vreme audicije čuo sam većinu kandidata. Sa Žikom i kompletnom ekipom mogao sam odmah da konstatujem da će sezona biti oštra, u smislu konkurencije. Što se tiče prvih nastupa kandidata, imamo u vidu njihovu tremu koja se vidi kada izađu na scenu, međutim, siguran sam da će i sa tim izaći na kraj. Ima dosta kandidata koji nastupaju i rade, te sa onim pomeranjem granica na 40 za žene i 45 godina za muškarce, dobili smo dosta mlađih pevača, u najboljim su godinama.
*Može li se na samom početku videti ko ima potencijal da bude na vrhu i da napravi karijeru?
- To se uvek nazire, ali i to ne mora da znači. Pojavljivali su se pevači koji su na početku jedva prolazili, a kasnije došli do izražaja, što kroz izbor pesama, što kroz oslobađanje na sceni. Kod nekih je trema fatalan faktor.
*Koja je čar, odnosno muka ocenjivanje kandidata?
- Nije lako. Meni je prvi krug težak, kao i finale. Najveći strah kandidati imaju od toga da ne prođu taj prvi krug i odu u drugi. To mi je razumljivo, zato što u prvom krugu imamo šest takmičara i od njih jedan neće proći dalje, i svi se plaše da ne budu baš taj jedan. Što, naravno, nije ništa strašno, jer svako od njih se pojavi u emisiji i ima trajni video-zapis (snimak) na "Jutjubu".
*Šta vam najlakše, a šta najteže pada pri ocenjivanju učesnika?
- Najlakše je kada pevači dobro pevaju. Najteže mi je kada moram da biram između tri ili pet dobrih kandidata za prolazak u naredni krug.
*Kako uspevate da se emotivno ne vežete za učesnike takmičenja?
- Apsolutno sam i u funkciji gledalaca dok sedim u toj fotelji i imam priliku da imam najbolji utisak o njihovom pevanju. Pustim ih tako, pa dokle stignu sami. To je uređeno nekim kosmičkim energijama, reagujem slično kao i publika i normalno je da mi se neki kandidati dopadaju više od nekih drugih. Moj zadatak sa drugim kolegama je da na kraju svega odlučujemo o njihovom pevanju.
*Na televiziji delujete kao smiren čovek. Da li ste zaista takvi?
- Vrlo sam temperamentan čovek. Svako temperament iskazuje na svoj način. Dosta se sa tim "obračunavam", ili isti "puštam" kada stvaram i pravim muziku. Radim različite žanrove i tu mi je dobra prilika da ga pokažem i na taj način. Mnogo radim, pa sam često na "rezervi". Možda zbog toga izgleda da sam smirena osoba, ali sam dosta i umoran (smeh).
*Koliko je faktor sreće bio zaslužan za uspeh koji ste postigli?
- Faktor sreće je neizostavan u svakom uspehu. Nema tu polemike, jer ako pogledamo uspehe naših sportista, žreb i slične stvari, nije svejedno da li je ovaj ili onaj protivnik. Nažalost, mnogo talentovanih ljudi ne dobije pravu priliku da uradi nešto kako najbolje može, ili se za to nedovoljno čuje. Vlasnik sam mnogo pesama kod dosta izvođača koje se "nikada" nisu čule, iz prostog razloga što nije bilo dovoljno snage pevača, ili u marketinškom smislu da se uradi promocija do kraja. Dešavalo se da pesma kod nekog pevača "ne prođe" kako treba pri samo objavljivanju, ali nakon dvadeset godina kasnije pesma postane jedna od najpopularnijih. Takođe postoje primeri gde "pravi pevač" ne otpeva pesmu u "pravom trenutku". Sreća je nezaobilazna u ovom poslu, rad se isplati, ali nekada treba imati "konjske živce" da bi dobio pravu šansu. Moj prijatelj i partner Mlađan Dinkić i ja napravili smo kanal na "Jutjubu" Free zone ("Fri zon" - "Slobodna zona") i radimo rikavere pesama koje sam ja radio, a neke on. To su numere koje su pevali neki izvođači, a mi ćemo te pesme "obući i presvući" u novo ruho i ponovo ih izdati. Njih će pevati popularni mladi pevači u novom aranžmanu, pa čak i neki poznati glumci.
*U vašoj bogatoj karijeri upisano je i da ste uradili i dokumentarni film "Od Hana do Kana". Šta vas je motivisalo da ga snimite?
- Skloni smo da prisvajamo stvari, posebno one dobre. Pošto sam muzičar i kada je konkretno truba u pitanju, paralo mi je uši kako se stalno ponavlja da smo "mi izmislili trubu". Nismo izmislili trubu, i kroz film sam objasnio. Kao i neke druge stvari trubu smo uvezli kada smo uvezli i šljivu, za koju takođe tvrdimo da je naša. U to vreme sam snimao sa Bobanom Markovićem koji mi je pričao o snimanju filma "Andergaund" i o rađanju našeg stila trube na evropskom i svetskom tržištu. Zahvaljujući Emiru Kusturici i Goranu Bregoviću, koji je zahtev reditelja pretočio iz one čuvene pesme iz "Andergraunda". Tada se dešava rađanje srpske trube na svetskoj sceni. Ona je samo pretočeni stil koje je sviran u Srbiji tog vremena na raznim drugim instrumentima. Romski orkestri su nastavili da sviraju orijent, a Užičani su svirali kola i muziku koja krasi Šumadiju. Tom zapadnom i južnom trubom "mučio" sam se godinu i po dana, ali sa velikim zadovljstvom.
*Na koji način provodite slobodno vreme?
- Volim da čitam. Ima dosta toga što neću stići da pročitam, i mnogo je toga što neću čuti da postoji. Trudim se da svaki slobodan trenutak provedem sa decom i sa porodicom.
*Jeste li strog otac?
- Nisam. Moj odnos sa sinovima je takav da verujemo jedni drugima. Najstariji, Ognjen, koji uskoro puni dvadeset tri godine, do sada nijednom, ni on moje niti ja njegovo poverenje nismo potrošili, čak ni načinjali. Tako će biti dok sam živ i sa njim, kao i sa Lukom i sa Vanjom.
*U čemu slušate sinove, odnosno u čemu vas oni ne slušaju?
- Sin sam dvoje sjajnih roditelja koji nisu bili spremni za dete kao što sam bio ja. Prvo sam želeo da budem golman, nisam imao njihovu podršku, pa sam hteo da se bavim muzikom, takođe ni tu nisam imao odobravanje. Sebi sam obećao da ću se, kada postanem otac, truditi da slušam svoju decu, i sve ove godine to činim. U tome je najveća tajna mog uspeha i podržavam ih u njihovim časnim željama i idejama. Pretpostavljam da u svemu tome ima i genetike, ali i vaspitanja.
*Koliko muzika ima mesta i značaja u njihovim životima?
- Sva trojica su muzikalni. Niko ne svira nijedan instrument. Nižu muzičku školu je završio najstariji. Drugog sina interesuje "tehnička" strana muzike, u smislu tonca ili producenta, ali to je to za sada.
*Leto koje je sada iza nas, kako ste iskoristili i da li i gde ste se odmarali?
- Sa porodicom u Budvi. Bilo je neradno leto, imali smo dovoljno vremena da budemo zajedno i isplaniramo sledeću godinu i koje stvari bismo sproveli u delo, jer to koristimo kao jedan ozbiljan porodični kamp.
*Za šta nikada nije kasno u životu?
- Nikada nije kasno da učinite sve da budete lično bolji. To nije kasno ni poslednjeg dana života. Imam mnogo primera oko sebe, počevši od svojih roditelja, rođaka, prijatelja, od kojih sam mnogo toga naučio, da uvek može da se učini nešto da budemo bolji. To se "knjiži" kao da radimo nešto za sebe, ali tada najviše radimo za sve i svet oko sebe. Kada smo sebi bolji, bolji smo i okolini.