NAUČILI SMO DA ŽIVIMO STRAHUJUĆI: Emi Florez zvezda kostimirane serije "Kuća obećanja" o povratku na početak 20. veka

Naravno, u to vreme niko nije ni sanjao da iza ovog uspona punog nade sledi potpuni sunovrat čovečanstva, pa su ove dve decenije, pune prividnog blagostanja i lažnog sjaja i luksuza, a malo istražene, među omiljenim temama kinematografa u poslednje vreme. Zahvaljujući tome dobili smo vrhunske naslove poput nagrađivane drame "Vavilon-Berlin" (emituje se na kanalu Epik drama"), pa čak i domaćeg hita "Senke nad Balkanom" koja nam se uskoro vraća sa trećom sezonom.

Na kanal Epik drama ovog septembra stigla je i nova serija smeštena u isti period. Reč je o nemačkoj kostimiranoj romantičnoj drami "Kuća obećanja", čija nas radnja vodi u Berlin, na početku 1920-ih. Serija se emituje nedeljom u 21.00, a nemačku prestonicu, uprkos teškom životu i siromaštvu, predstavlja nam kao veoma živahno i dinamično mesto. Radnja prati mladu Viki, koju tumači nemačka glumica Naemi Florez (30), kojoj je ovo tek druga uloga u karijeri. Ipak, "Kuća obećanja", još tokom emitovanja prvog ciklusa dobila je zeleno svetlo za tri sezone, a kritika i publika bili su više nego blagonakloni u oceni, kako serije, tako i talenta Florezove.

U ekskluzivnom intervjuu za "TV novosti" glumica otkriva koji su bili najveći izazovi njenog putovanja na početak 20. veka, ali i koje uspomene je ponela sa sobom.

- Kada snimate kostimiranu seriju, istorija mora biti ta koja će ostaviti najsnažniji utisak na vas. Prošli vek sam jedva "okrznula" budući da sam imala svega 10 godina i tek postala svesna sebe kada su kazaljke na satu u ponoć 31. decembra 1999. najavile ulazak u novi milenijum. Moje detinjstvo, bar onaj deo kada sam mogla da primećujem i memorišem takve uspomene, obeležile su slike modernog Berlina u kom se mnogo toga u središtu "Kuće obećanja" ljubavna priča moje Viki i mladog pijaniste Harija, koga tumači moj kolega Ludvig Simon, rekla bih da je glavni akter serije u stvari robna kuća "Džonas", naša kuća obećanja i mesto na kom mogu da se ostvare snovi ljudi koji dolaze u Berlin tragajući za poslom i nadom - poručuje na početku razgovora mlada glumica. Pojašnjava da se njena junakinja po dolasku u Berlin, bez novca i ideje kako će izgledati njeno sutra, zapošljava upravo u ovoj robnoj kući i tu započinje ostatak svog života. Viki se ovde zaljubljuje u naizgled siromašnog pijanistu Harija, koji je u stvari basnoslovni milioner, sin vlasnika "Džonas" robne kuće i naslednik ove trgovačke imperije.

- Naravno, zaplet počinje u trenutku kada Harijev otac odbija čak i pomisao da svog sina oženi siromašnom radnicom. Hari i Viki proživljavaju svoju bajku, ali bez srećnog kraja, jer će im godine koje dolaze oduzeti čak i ono malo nade da će se uprkos svim neprijateljima izboriti za svoju ljubav. To ih, ipak, ne sprečava da u "Kući obećanja" sanjaju svoje snove - ističe glumica napominjući da robna kuća iz serije zaista postoji i da je ona tokom istorije proživela brojne promene, baš kao i njihovi likovi u seriji.

- "Džonas" je bila prva savremena robna kuća u Berlinu, posebno poznata po tome što ste u njoj mogli da pazarite uz mogućnost odloženog plaćanja. Kao takva, ona je bila simbol Berlina i svih onih koji su verovali u bolje sutra. Zato i jeste važno to što su sudbine Viki i Harija isprepletane baš u ovom zdanju. Međutim, tokom Drugog svetskog rata robna kuća je dobila drugu namenu. Postala je sedište Hitlerove omladine, zbog čega je dugo za stanovnike Berlina bila podsetnik na neke mračne dane. Danas je u njoj smešten privatni klub "SOHO haus Berlin", jedan od najprestižnijih berlinskih hotela, čiji su vlasnici, kada je reč o dizajnu eksterijera i enterijera, u potpunosti nastojali da zadrže duh dekadencije i glamura stare robne kuće "Džonas" i svega što je ona značila za stotine hiljada ljudi koje je siromaštvo nagnalo da svetliju budućnost potraže u glavnom gradu posleratne Nemačke - ističe Florenzova.

Dodaje i da je ono što "Kuću obećanja" čini drugačijom, realistični prikaz vremena u kom su Viki i Hari gradili svoju ljubav.

- Prva sezona oslikana je pozitivnim emocijama. Baš kao što je bila i ta prva decenija posle Prvog svetskog rata. Viki i Hari su bili zaslepljeni ljubavlju i srećom koja ih je zadesila i nisu razmišljali o onome što ih čeka. Nažalost, nastavak serije doneće nam mnogo suza, ali to je u ovom trenutku neka druga priča. Zanimljivo je da sam snimajući ovu seriju često mislila na moju prabaku koja je živela u to vreme. Dok sam igrala Viki, razmišljala sam o tome da je to mogla biti njena sudbina i njena priča. Ljudi su, ipak, mnogo drugačije živeli nekada. Sa mnogo više iskrenih emocija, i sa mnogo manje skrivenih interesa - poručuje Naemi, koja se, kako kaže, tokom snimanja najviše mučila oko karaktera njene Viki.

- Razlike među nama su velike. Kao da sam bila u koži osobe koja bi sve uradila drugačije od mene. Bilo mi je teško da odmerim koliko prostora i slobode bi trebalo da joj dam.

Nije bilo lako. Međutim, kada sam pronašla sidro za ovaj lik u ličnosti moje prabake, nekako sam uspela bolje da razumem motive koji pokreću Viki u njenim odlukama - iskrena je glumica, kojoj je putovanje u prošlost donelo i neke izazove.

- Najteža scena i najveći izazov koji sam imala bio je taj da me snime kako idem u toalet sa sve podvezicama koje su ženama u to vreme držale čarape, jer je moda u to vreme je podrazumevala da ženama za čarape budu pričvršćene podvezice, Nešto poput tregera za čarape. Noć pre nego smo snimili tu scenu nisam mogla oka da sklopim. Stalno sam "vrtela" u glavi film i pitala se kako ću to izvesti. Da bih se pripremila za tu sekvencu, potražila sam na internetu savet, ali nisam našla ni nijedan koristan. Nisam znala šta da radim - uz smeh otkriva glumica, dodajući da je rešenje za ovu problematičnu situaciju na kraju bilo sasvim jednostavno - žene su skidale tregere u slučaju da ih nužda iznenadi.

Na kraju razgovora Naemi nam je otkrila i koje snove i obećanja joj je ostvarila "Kuća obećanja"?

- Snovi su izuzetno važni jer su oni ono što nas pokreće. Kada razmišljam o ovoj temi, čini mi se da mi stariji vremenom zaboravimo kako se ispravno sanjaju veliki snovi. Deca su najbolja u tome jer su njihova mašta i srca neiskvarena. Oni svet posmatraju kroz igru, bezbrižni su i u sanjanju i mašti slobodniji i hrabriji. Ne razmišljaju previše o strahovima, dok je starije život pošteno zaplašio, pa se retko usudimo da poželimo nešto više od života. Tužno je što imam tek 30 godina, a već sam naučila da živim strahujući. Koja je to doza loših iskustava zbog koje prestanemo da sanjamo i zaboravimo kako se to radi - pitanjem upućenim svima nama završava razgovor za TV "Novosti" Naemi Florenz.